Dahau umesto Golog otoka: Fotografija pod brojem 11 na izložbi o političkoj represiji u Srbiji od 1944. do1953.
Đavo se krije u detaljima. Ova fraza derivat je izraza: Bog se krije u detaljima. Ne zna se tačno ko ga je i kad prvi izgovorio, ali se pripisuje nemačkim autorima. Pouzdano znamo da je rečenicu: “Dobri bog je u detaljima”, napisao Flober.
U narednom veku, među drugima, nju u svojim dramama, sa ironijskim impulsom, upotrebljava izuzetni Georg Tabori – dramaturg koji je opstanak u nacističkom režimu sistemskog istrebljenja Jevreja, Roma, komunista i inih nakaza u jednoj dobro skrojenoj organicističkoj zajednici pod jednim vođom, koji ima biti mera samog bivstvovanja (kako je to euforično studentima tumačio rektor Hajdeger), pokazao kao puki cinizam, kao nešto neverovatno a moguće. Isti taj Tabori, kojem je cela familija u Aušvicu pretvorena u dim, napisaće, posle znamenite Adornove opaske o ništavnosti pevanja nakon otkrića istine o nacističkim fabrikama smrti, i onaj strahovito duhovit, homerovski grozomoran vic koji će se ovde, evo, prvi put čuti i na srpskom jeziku. Koliko Jevreja može da stane u Folksvagenovu “bubu”? Deset. Kako? Dva napred, tri pozadi, ostali u pepeljare!
Fraza “đavo se krije u detaljima”, upotrebljava se tek od sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Moja teza je da umesto boga, đavo u ovoj f(r)azi zaseda da bi nagovestio uspon neoliberalizma, a krah ne tek sovjetske imperije nego emancipatorske ideje komunizma, naime, same ideje levice i oslobođenja čovečanstva. No, to je tek teza koju bi kao sud trebalo dokazati. Odlazimo stoga na mesto jasnih uvida i izloženih dokaza, u kojima detalji razgovetno rasvetljavaju inače nemušte celine. Tu se ogleda i čitav ideogram onih anegdota koje smo u prvom i ovom pasusu izneli. Vodim vas, dakle, u Muzej istorije Srbije, na izložbu “U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944 – 1953”, autora Srđana Cvetkovića. Pomenuti istoričar je autor i istoimene monografije koju su, kao neku vrstu kataloga izložbe, objavili izdavači Evro-Đunti i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, a svake srede, tačno u 17h, zainteresovanim posetiocima tumači izložbu, korak po korak.
Na prvoj od ovih ekskurzija, kojoj sam prisustvovao, Cvetković, uvodeći posetioce u prostoriju u kojoj su eksponirani dokazni materijali o “likvidiranim narodnim neprijateljima”, u prvim mesecima posle oslobođenja Beograda i Srbije od nacističke okupacije, rekao je: “Među streljanima i osuđenima ima i onih koje bi na smrtnu ili neku drugu kaznu osudili i demokratski režimi, ali, uz njih, ovde ima i potpuno nevinih ljudi.”
Ovo usmeno izloženo razgraničenje ne postoji u samoj organizaciji izložbe. Pod imenom narodnih neprijatelja, ovde su svrstani i saradnici okupatora i lica koja su, kako je rečeno, stradala na pravdi boga. Kakva je to izložba koja ne pravi ovu ključnu razliku? Kad govorimo o represiji i zločinima, onda, valjda, govorimo o nevino stradalima, a ne o onima koji su pravedno likvidirani ili osuđeni kao saradnici neprijatelja. Čemu služi ova, malo je reći, nedolična mešavina izvesno krivih osoba, u većini, i nevinih, u manjini? Najpre, konstruisanju masovnosti nedela. Zatim, konstruisanju stava da su saradnici okupatora i sami nevino stradali ljudi.
Pročitajte ceo članak na: http://www.danas.rs
