Nevidljivi spomenici. Priručnik za čitanje grada

Dokumentarna pozorišna predstava

Dokumentarna pozorišna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i Holokaust u Beogradu

Dokumentarna pozorišna predstava po konceptu, u režiji i dramaturgiji Jelene i Milene Bogavac "Nevidljivi spomenici", čiji su učesnici i ko-autori učenici Treće beogradske gimnazije, je premijerno izvedena 27. marta 2015. u Bitef teatru i od tada se nalazi na redovnom repertoaru ovog teatra.

Aktuelni termini možete naći na sajtu Bitefa i na fb-stranici:  https://www.facebook.com/NevidljiviSpomenici/

Predstava sa podnaslovom "Priručnik za čitanje grada" bavi se sećanjem na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i Holokaust u Beogradu.

Projekat realizuju Gete institut iz Zagreba, Bitef teatar i Treća beogradska gimnazija. Originalnu muziku potpisuje Atila Antal, video Igor Marković, koreografiju Rada Kovačević. Uz više od 20 mladih u projekat su kao mentori uključeni njihovi profesori, kao i više stručnih saradnika i konsultanata.

Predstava je nastala kroz višemesečni istraživački, umetnički i edukativni proces tokom kojeg su učenici proučavali istoriju Evrope, Beograda i svojih porodica u Drugom svetskom ratu, prenosi Tanjug.

Tekst je zasnovan na ukrštanju ličnih priča, istorijskih dokumenata, pisama, svedočanstava i podataka iz knjige "Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44" koju su uredili Rena Raedle i Milovan Pisari.

Kako se navodi u najavi, iako tematizuje jedno istorijsko razdoblje, ovo nije istorijska predstava. Ona se bazira na savremenoj interpretaciji sećanja na Drugi svetski rat i na otkrivanju posledica koje su ti događaji ostavili na Beograd, Srbiju i bivšu Jugoslaviju.

Mladi izvođači u predstavi govore u svoje ime, prezentujući publici istorijske činjenice koje su kroz proces naučili, ali i snažne emocije straha, tuge i besa, koje je bavljenje ovom temom u njima izazvalo.

Polazeći od činjenice da su u ratu i žrtve i zločinci - ljudi, predstava postavlja pitanja: šta je to što ljude tera da drugim ljudima nanose zlo i kakvu odgovornost podrazumeva sećanje na najmračnije događaje u istoriji čovečanstva.

Istorija se ne uči da bi se znala prošlost, već da bi se razumeo savremeni trenutak - osnovna je teza predstave, kroz koju grupa mladih šalje snažnu antiratnu poruku: samo ako se uvek sećamo, nikad se neće ponoviti, ističe se u najavi.

Produkcija predstave je deo projekta "Dvostruki teret: učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu u Evropi", koji je inicirao Gete institut iz Zagreba, a namenjen je gimnazijalcima iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske. Podržala ga je Evropska unije kroz program "Evropa za građane", aktivnost 4: Aktivno evropsko sećanje. (Izvor: http://www.rtv.rs/sr_lat/mladi/gde-otici/mladi-i-secanje-na-drugi-svetski-rat-u-bitef-teatru_581995.html)

 

 

Nevidljivi spomenici. Priručnik za čitanje grada

Koncept, režija i dramaturgija :  Jelena i Milena Bogavac 

Ko-autori/ke i izvođači/ce :  Jovana Antonijević, Anđela Babović, Vanja Božić, Dušan Cvetković, Ivona Despotović, Mirko Družijanić, Selena Ivanović, Petar Jovanović, Natalia Kidišević, Jovana Koldžić, Lana Macura, Ana Memeti, Nevena Mijatović, Sofija Ostojić, Ana Stefanović, Ana Stojakov, Nina Srdić Hadži-Nešić, Manja Tomašević, Milana Tokić, Jelena Vučinić, Marko Živković 

Originalna muzika: Attila Antal
Video: Igor Marković
Koreografija: Rada Kovačević
Scenski pokret: Zvonimir Peranić
Asistent režije i saradnik za dikciju i scenski govor: Uroš Novović
Asistentkinja koreografkinje: Natalia Kidišević
Producentkinja: Jovana Janjić
Saradnici/ce na projektu, profesori/ke Treće beogradske gimnazije: Miloš Bajlovski, Biljana Bogojević, Jelena Kručičanin

Stručni saradnici/ce i konsultanti/kinje: Rena Jeremić Raedle, Nenad Lajbenšperger, Ilija Malović, Ana Panić, Tamara Popović, Katarina Pejović, Dubravka Stojanović, Marijana Stojčić, Aleksandar Todosijević

U Beogradu, mart 2015. 

Predstava je nastala u okviru projekta Dvostruki teret – učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu u Evropi . Projekat je podržan od strane Evropske unije.  

Nosilac projekta: Goethe-Institut Kroatien 
Partneri: Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću (Zagreb), Forum za primenjenu istoriju (Beograd), Festival tolerancije – Festival suvremenog židovskog filma (Zagreb), Historijski muzej Bosne i Hercegovine (Sarajevo) i zaklada „Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora“ (Weimar).  
Pridruženi partneri: FKVK Zaprešić, Muzej grada Koprivnice, BITEF teatar (Beograd), Muzej istorije Jugoslavije (Beograd)
Škole: Srednja škola „Ban Josip Jelačić“ (Zaprešić), Gimnazija „Obala“ (Sarajevo), Gimnazija „Fran Galović“ (Koprivnica), Gimnazija „Lovassy-László“ (Veszprém) i Treća beogradska gimnazija (Beograd)

 

Odlomci iz članka Ivana Ivanjia iz nedeljnika Vreme objavljeno dana 4. juna 2015.

Moj krik iz dečjih usta
 

Osećam obavezu da govorim o Holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom vremenu zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban.

U Nemačkoj i Austriji više desetina puta sam pozivan da govorim o koncentracionim logorima pred različitom publikom, najčešće u školama, u Srbiji doskoro nikada. Logično je da je u zemlji koja je odgovorna za holokaust interesovanje drugačije nego kod nas. Zbog toga sam se iznenadio, ali rado odazvao pozivu profesorke Jelene Kručičanin da 23. oktobra prošle godine dođem u Treću beogradsku gimnaziju i razgovaram sa učenicima na tu temu, jer se u okviru nekog projekta posebno pripremaju za nju. U principu, uvek se odazivam kad neko želi da razgovara sa mnom o holokaustu, mislim da je to moja obaveza, obaveza svih nas koji smo nekim čudom još živi i možemo da posvedočimo šta se zaista događalo, ali u prvi mah tom razgovoru sa srednjoškolcima nisam pridavao poseban značaj. Tek pola godine kasnije saznaću da sam se uključio u nešto što će me oduševiti. [...]

Ne umem da odredim žanr scenskog izvođenja kome sam prisustvovao. Dok publika ulazi na prostoru pred njom nepokretno leži dvadesetak mladih, oskudno odevenih tela prebačenih jedno preko drugog u avetinjskoj polusvetlosti. Podseća na gomile mrtvih logoraša na koje su naišli oslobodioci koncentracionih logora, a izvođači, učenice i učenici Treće beogradske gimnazije, leže nepomično, stiče se utisak da i ne dišu petnaestak minuta dok se publika najzad ne razmesti. Zatim počinju monolozi, dijalozi izvođača, direktno obraćanje publici oštrim, provokativnim, zbunjujućim pitanjima, javljaju se horovi kao iz antičkih, grčkih tragedija, solo pesme, igre, povremeno gotovo ludački, neumorni, ritmički pokreti mase. Dešavanje je tako intenzivno da i publika gubi dah.

Potrebno bi bilo vremena, koliko traje sam taj lament, da bi se nabrojala sva pitanja koja se pokreću. Počinju sa deklaracijom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, pa nastavljaju sa Hitlerom i konstatacijom da ime Hitlera svi znamo, ali niko ne zna ko je sastavio tu najvažniju izjavu o ljudskim pravima, koja važi za sve nas, a ne drži je se gotovo niko. Da li se svi mi na neki način divimo Hitleru? To se pitanje postavlja tako ironično, tako cinično, da pogađa do srži. Pominje se šest miliona ubijenih u Aušvicu i otpočinje brojanje do šest miliona, kaže se koliko bi za to trebalo vremena, da bi se poludelo od samog brojanja, a kamoli od ubijanja ljudi šest miliona puta. Propituje se prošlost dedova i pradedova izvođača, negdašnjih partizana i četnika, a od tolikih samo jedna devojka kaže da može da bude ponosna na jednog svog pretka. Prolazi se kroz istoriju civilizacije i tvrdi da je to istorija holokausta, nabrajanje masovnih ubistava.

Mnogo se govori o spomenicima u Beogradu, i onih kojih nema i onih kojih ima, ali ih ne vidimo, kao što je spomenik petorici ljudi koje su Nemci obesili na uličnoj rasveti na Terazijama 17. avgusta 1941 – jednog učenika, jednog krojača, jednog obućara i dva zemljoradnika (vidi Vreme br. 1241, tekst Ivana Jevića “Terazije, 17. VIII 1941, prim.ur.). Spomenik stoji na tom mestu, samo što ne udarimo u njega, ako žurimo preko Terazija, a ne znamo zašto taj stub ovde “smeta”, za njega su znali samo lopovi, koji su ukrali bronzanu tablu sa objašnjenjem šta on znači, pa se ta ploča morala obnoviti. [...]

Izvođači, učenici gimnazije, amateri u najplemenitijem značenju te reči, govore bez patosa, kad treba ljutito, besno, kad treba cinično, intenzivno i potresno, kao solisti i kao članovi hora, koji je ovde simbol jedne nove zajednice. Po intenzitetu mene je ta predstava podsetila na izvođenje “Kose” u režiji Mire Trailović, a po strahoti iskaza na “Haleluju” Lebovića i Obrenovića, ali izvedeno tom naivnom, nevinom, strasnom energijom, po utisku nadmašuju sve što profesionalci umeju. Ne, to nije profesionalna pozorišna predstava, to je scenska pitalica i tuga bez ijedne laži. Ja mislim da bi Bertolt Breht gromoglasno aplaudirao i rekao da je to njegov najbolje shvaćeni “Fau efekt”, ali teorija dramaturgije ovde nije bitna. [...]

Već od sredine predstave sam se pitao kako će uspeti da se završi na dostojan i dramaturški potresan način? Kojim rečima? Nema tih reči. A onda je na kraju tih dvadesetak gimnazijalaca neartikulisano zaurlalo. Viknulo, da su mi bukvalno suze pošle na oči. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban, očajni, posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni… Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.
Hvala, deco.