U mestu Telečka postavljena je spomen-ploča poginulim honvedima, pripadnicima mađarskih okupacionih snaga generala Mikloša Hortija, saveznika nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.

Iz Telečke su 33 mađarska honveda služila u mađarskoj vojsci u Drugom svetskom ratu na strani Sila osovine, ali su se samo trojica vratila kući, piše novosadski Magyar Szó.

Pojedine političke stranke u Srbiji tražile su zabranu okupljanja honveda i ocenili da je reč o organizaciji “koja se ubraja u red nacističkih i fašističkih.

U lokalnoj crkvi održana je i misa u znak sećanja na poginule, a nakon toga je na zidu crkve otkrivena mermerna spomen-ploča sa imenima mađarskih saradnika okupatora.

http://www.e-novine.com/srbija/vesti/80438-Prvi-spomenik-maarskim-faistima-Vojvodini.html

objavljeno: Revija “Kolubara”, br. 225/januar 2013: http://revija.kolubara.info/sh/jan2013/tekst/2386/

На 56.наградном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије рукопис Радивоја Давидовића „Мајер и Борота-мит и стварност“ добио је трећу награду стручног жирија у чијем саставу су били академик Предраг Палавестра, књижевник Филип Давид и историчар проф.др Милан Ристовић. Уз сагласност аутора објављујемо одломке из награђеног рада.

Навршило се седамдесет година од времена када су на Градском тргу у Ваљеву јавно обешени Стеван Борота и Јосиф Мајер  војно–политички руководиоци Посаво–тамнавског партизанског одреда. Било је то прво јавно вешање у граду на Колубари за време Другог светског рата. По наређењу немачке војне силе и Начелства округа Ваљевског, егзекуцију су организовали припадници Српске државне страже.

Спровођење улицама Ваљева

У стручној литератури и архивској грађи о Стевану Бороти и Јосифу Мајеру  има веома мало података. О њима су највише писали у квислиншким листовима Ново време, Обнова и Наша борба, посебно у зиму 1941/42 године када су борци партизанских одреда водили велику борбу против десетострукo јаче немачке војне силе којој су здушно помагали четници Драже Михаиловића и Косте Пећанца, љотићевци и добровољци. Почетком 1942. године поред Посаво-тамнавског партизанског одреда, страдали су Космајски, Мачвански (Подрински) Сувоборски и Ваљевски партизански одред. Велики број бораца је убијен или је ухваћен и после страховитог мучења и саслушавања одведен у логоре или стрељан на стратиштима. У то време, међу ухваћеним партизанским борцима, крајем фебруара и почетком марта 1942. године, били су и Стеван Борота и Јосиф Мајер.

Још од октобра 1941. године, по ваљевским селима, о њима су кружиле разне приче што је послужило квислиншкој штампи да од тога објављује репортаже сензационалистичког карактера, нарочито после њиховог заробљавања.

У жељи да сазнамо истину, кренули смо трагом скромних података и после вишегодишњег истраживања дошли до нових сазнања која осветљавају њихово деловање у народноослободилачкој борби у сасвим другом светлу у односу на лажи којима су се служили неприjaтељи. На жалост, и после 70 година од њихове трагичне смрти, понеки аутори и данас их помињу у негативном контексту преписујући упорно оно што је о њима објављивала квислиншка штампа за време окупације а служило је пропагандном рату против партизанског покрета.

Стеван Борота (са шубаром) и Јосиф Мајер пред полазак на гублилиште

Стеван Борота је рођен 14.11.1898.године у Винковцима (отац Никола, мајка Јованка рођена Исхак пореклом са Кордуна). Основну школу је завршио у родном граду а Краљевску земаљску ратарницу (пољопривредна школа) у Пожеги (Западна Славонија). Пошто није могао да нађе посао у струци преквалификовао се за механичара и мотористу. Боравио је у Канади и Америци а једно време живео у Загребу и на крају дошао у Београд где је становао до августа 1941.године када је отишао у партизане.

Јосиф Мајер је рођен 20.5.1920.године у Нишу (отац Бора, мајка Софија рођена Леви). По доласку у Београд завршио основну школу и два разреда гимназије. Био је члан ционистичке организације „Хашомер хацаир“ и радио као штрикерски радник у фабрици „Елка“ до одласка у партизане.

Jосиф Мајер (лево) и Стеван Борота на вешалима

Средином августа 1941.године обојица су дошли у Трећу Тамнавску чету која је деловала  на терену Посавског партизанског одреда. Већ у првим акцијама истакли су се приликом напада на жандармеријске станице и бродове који су пловили Савом а касније учествовали су у блокади Ваљева. Септембра месеца 1941.године приликом доласка  Тамнавске партизанске чете у у село Кланица, председник општине Дивци Велисав Петровић одао је Немцима партизански положај. Уследила је борба у којој је погинуло неколико партизана. Због сарадње са партизанима Немци су стрељали неколико лица и запалили им куће. Међу мештанима је завладао страх. Неки су оптуживали партизане и позивали народ да их бојкотују. Догађај је искористила квислиншка штампа ширећи лажи и правећи јаз између партизана и локалног становништва. Велисава Петровића ухватили су партизани и стрељали. По суседним селима почеле су да круже приче да је наводно бачен у кречану и да ће тако проћи сваки имућан домаћин. Али то није био крај лажима. Да би све било убедљивије пронађен је „сведок“ (Љ.Р) који је тврдио да је гледао својим очима како су Стеван Борота и Јосиф Мајер тестерисали ноге Велисаву Петровићу пред великим бројем окупљених људи у Дивцима. Овај догађај поред квислиншке штампе објављен је за време окупације у брошури „Крвава листа комунистичких злочина“ штампаној у 13 хиљада примерака а после Другог светског рата у књизи Боривоја Карапанџића „Грађански рат у Србији 1941-1945“.

Сукоби између партизана и локалног становништва верног тадашњем режиму кулминирали су у селу Попучке, када је због ухваћене двојице партизанских бораца које су мештани предали Немцима, дошло до одмазде. Том приликом партизани су запалили куће Милована Грбића председника општине и четовођа Драгоја Војисављвића и Лазара Пајића.

У свом чувеном „Дневнику 1941“ Драгојло Дудић сликовито описује Јосифа Мајера и Стевана Бороту који је у то време био критикован због преког понашања. Како је Стеван Борота важио за једног од најхрабријих бораца у Тамнавској чети добио је само другарску опомену. Познати публициста и новинар Милорад Радојчић у својим истраживањима о Стевану Бороти каже: „Био је први у борби а последњи на казану“. Овоме додајмо и сећање Реље Калембера који о Стевану Бороти пише: „О њему су се испредале свакојаке приче: као неће га метак, ствара војску из плеве, мрзи четнике, тестерише  их и веша“.

Током зиме 1941/42 уследиле су тешке борбе са Немцима и четницима вођене на Јаучанском брду, Пашиној Равни и другим местима. После пада Ужица, губитка слободне територије, покиданих војно-политичких веза положај партизана био је сваким даном све тежи. Четници су отворено стали на страну Немаца. Одржана су и два важна саветовања у селу Драгодолу и Маљену када је дошло до реорганизације  партизанских одреда. Зима је била сибирска. Оружје се ледило. Народ се много уплашио. Ретко је ко хтео да прими партизане по селима.

Крајем фебруара остаци Тамнавског партизанског батаљона потпуно су уништени у селу Чучуге када је погинуло 37 бораца а преостали су ухваћени међу њима Стеван Борота и Јосиф Мајер. О њиховом хватању скоро свакодневно је извештавала квислиншка штампа која о њима писала да је реч о Мађару Иштвану Бороти и Јосипу Мајеру велетрговцу из Загреба наводно су дошли у Србију да убијају народ и сличне лажи.

После мучења и испитивања у ваљевском затвору по наређењу Немачке војне силе обојица су обешени на Тргу познатом као Вашариште испред зграде Црвеног кантара који се налазио између Гимназије и дрвеног моста и пијаце. Пред више од 5 хиљада људи догађај се одиграо 27.марта 1942.године на годишњицу мартовских демонстрација против потписивања Тројног пакта у Југославији. Истога дана на Убу су обешени Добросав Симић и Светислав Поповић а у Обреновцу Будимир Давидовић и Владимир Аксентијевић. Тела Стевана Бороте и Јосифа Мајера висила су на вешалима два дана. Чували су их по двојица припадника Српске државне страже.

Закопани су на Градском гробљу а после ослобођења њихови земни остаци пренети су у заједничку Костурницу на Партизанском спомен гробљу где се и данас налази спомен плоча са њиховим именима.

На предлог Јосипа Броза Тита године 1945.године Јосиф Мајер одликован је Орденом заслуга за народ Првог реда а Стеван Борота Орденом заслуга за народ Другог реда.

У Ваљеву су до 2002.године постојале улице са њиховим именима када су доласком демократке власти замењене другим називима. У општини Уб Комисија за споменике и називе улица насељених места, тргова и улица покренула је иницијативу за променом назива улица са њиховим именима. Мада је прошло три године до промене није дошло.

Uvod

Vlada Republike Srbije formirala je tokom 2009. dve komisije za preispitivanje istorijskih događaja koji su se odigrali u Srbiji krajem i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Ovo je prvi put da državne

institucije usmeravaju i motivišu istraživanja događaja koji su se odigrali u ovom razdoblju, oko kojih u srpskoj javnosti i domaćoj istoriografiji ne postoji konsenzus, naročito kada je reč o karakteru ravnogorskog četničkog pokreta i istorijskoj ulozi, političkoj i komandnoj odgovornosti njenog zapovednika, generala Dragoljuba Mihailovića.

Najpre je 27. aprila 2009. formirana Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, potom je 9. jula 2009. formirana, odnosno 12. novembra 2009. konstituisana, Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944. (skraćeno: Državna komisija za tajne grobnice pobijenih od 12. septembra 1944).

Angažovanje određenog broja naučnih delatnika i javnih ličnosti sa neskrivenim antikomunističkim stavovima, saopštenja državnog sekretara u Ministarstvu pravde, kao koordinatora rada ovih komisija, i izjave pojedinih članova dve komisije, sugerišu o nameri nosilaca državne istorijske politike (državne institucije i predstavnici akademskog istorijskog revizionizma) da prikažu ravnogorski četnički pokret kao „jedan od dva antifašistička pokreta u Srbiji“, a zapovednika ovog pokreta kao „žrtvu posleratne državne represije“ kome je „uskraćeno pravo na grob“, iako je bio „prvi gerilac u okupiranoj Evropi“. Takođe, intencija revizionističkih subjekata podrazumeva i relativizovanje negativne istorijske uloge kvislinškog aparata, i pojedinih njegovih nosilaca (naročito kada je reč o Milanu Nediću, predsedniku kvislinške vlade), tokom perioda fašističke okupacije, 1941-1944. O ovome svedoči nekoliko sudskih rehabilitacija istaknutih protagonista kvislinškog aparata, kao i registrovanje velikog broja pripadnika ovog aparata (među kojima su navedena imena nesumnjivih ratnih zločinaca) u „Otvorenoj knjizi – registru žrtava“ Državne komisije za tajne grobnice pobijenih od 12. septembra 1944.

Stavovi koji su pojedini članovi dve državne komisije iznosili u javnosti bili su lišeni činjenica koje bi ukazivale na ratne zločine i saradnju sa nemačkim okupatorom vojno-policijskog aparata i političkih struktura odanih kvislinškoj vladi (pri čemu treba naglasiti da je reč o delu vojnih, policijskih i političkih struktura Kraljevine Jugoslavije koje su prihvatile otvorenu saradnju sa okupatorom). Prikrivanje činjenica od strane članova navedenih komisija o odgovornosti za ratne zločine i kolaboraciju još je izraženije kada je reč o odgovornosti pripadnika ravnogorskog četničkog pokreta.

Podsećamo da su veterani ravnogorskog četničkog pokreta 2004. zakonskim putem izjednačeni sa veteranima partizanskog pokreta,[1] što de facto predstavlja zvaničnu, državnu rehabilitaciju ovog pokreta. Ovakvi stavovi dodatno su doprinosili neprihvatljivom normalizovanju, neretko i viktimizaciji, pripadnika poraženih snaga, naročito pripadnika ravnogorskog četničkog pokreta.

Osnivanje Državne komisije za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Mihailovića, uporedo sa pokretanjem sudskog postupka za njegovu rehabilitaciju,[2] predstavlja završni čin državne rehabilitacije ravnogorskog četničkog pokreta.

Napori ka političkoj rehabilitaciji generala Mihailovića, nakon političkih promena 2000. mogu se pratiti na više ravni. Iako je monumentalizacija Mihailovićeve ličnosti započela još tokom Miloševićeve vladavine, o čemu, između ostalog, svedoči podizanje spomenika Mihailoviću u okviru memorijalnog kompleksa na Ravnoj Gori (1992), divinizacija ravnogorskog komandanta karakteristika je prve decenije ovog veka. Tokom ove decenije podignuto je nekoliko spomenika Mihailoviću: u Ivanjici (2003), u Lapovu (2006) i u Subjeli kod Kosjerića (2008).

Država je de facto rehabilitovala generala Mihailovića 15. maja 2005. učešćem predstavnika organa vlasti na proslavi na Ravnoj Gori, organizovanoj pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije. Proslavi su prisustvovali Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova Državne zajednice Srbije i Crne Gore i dvojica ministara u vladi Vojislava Koštunice, Dragan Kojadinović, ministar kulture i Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu. Karakteristično je da je 17. jula 2009. zajednička delegacija Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Bezbednosno-informativne agencije položila venac na spomenik Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori.[3]

Radio-televizija Srbije, kao svojevrsni medijski organ vlasti, prikazala je sredinom 2002. osam epizoda dokumentarnog tv serijala „Ravnogorska čitanka“, nastalog prema publicističkom delu Ravnogorska istorijska čitanka (Beograd, 2001), koje je priredio Uglješa Krstić, koji ovaj tv serijal tumači kao „prilog dekomunizaciji srpske prošlosti“. Krstić, kao scenarista serijala, didaktički ističe: „Nemci su imali denacifikaciju, mi treba da imamo dekomunizaciju.“ Smeštajući pojavu ovog serijala u aktuelni politički trenutak i obrazlažući povode za njegov nastanak, Uglješa Krstić ističe: „Pošao sam od teze da se istina može kriti, ali ne i sakriti. Došlo je vreme, društvene okolnosti su takve, da saopštimo ono što znamo i ono što je puna istina o pokretu Draže Mihailovića. (…) ’Ravnogorska čitanka’ je nastala zato da bismo sabrali i na neki način popularno izložili ono što su pisali istraživači poput mladih istoričara Bojana Dimitrijevića, Koste Nikolića i drugih.“[4]

Nesporno je da uređivačka politika državne televizije umnogome duguje interesima vladajućih partija. Afirmisanje jednog kolaboracionističkog pokreta u programu državne televizije, i glorifikacija najznačajnijeg protagoniste ovog pokreta, jasno pokazuje odnos vladajućih građanskih partija, napose Demokratske stranke, prema istorijskom i ideološkom nasleđu ravnogorskog četničkog pokreta.

U udžbenicima istorije za završne razrede osnovne i srednjih škola (2002), general Mihailović i ravnogorski četnički pokret (Jugoslovenska vojska u otadžbini) prikazani su afirmativno, uz prećutkivanje odgovornosti ovog pokreta i njegovog komandanta za ratne zločine i saradnju sa okupatorom.[5] Podsećamo da su navedeni udžbenici publikovani bez prethodnog javnog konkursa.

Međutim, iako su pojedini jastrebovi „demokratskih reformi“, poput nekih istaknutih državnih funkcionera (Vladan Batić, Velimir Ilić, Milan St. Protić) početkom 2000-ih zagovarali rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, najveći zahvati na oficijelnoj razini ka zvaničnoj političkoj rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića i normalizovanju njegove istorijske uloge, zabeleženi su osnivanjem Državne komisije za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Draže Mihailovića.

Osnivanje Državne komisije

Uoči osnivanja komisije, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen izjavio je kako „potpuno podržava da se, jednom za sva vremena, otkrije ta strogo čuvana tajna o sudbini Draže Mihailovića; i ne samo njega već i svih ostalih koji su nevini stradali u prvim posleratnim danima, kako bismo razjašnjavajući prošlost konačno obezbedili budućnost novim generacijama“.[6]

Izlišno je napominjati da je konačna sudbina generala Mihailovića bila opštepoznata još od momenta njegovog sudskog pogubljenja (17. jun 1946. u Beogradu), kao što uvek treba napominjati da general Mihailović nije „nevino stradao“. Nepoznanica oko lokacije na kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci generala Mihailovića emfatički se tumači kao „strogo čuvana tajna“, iako je ova nepoznanica rezultat opšteprihvaćene prakse nakon Drugog svetskog rata koja je podrazumevala da se osuđeni ratni zločinci ne sahranjuju u obeleženim grobnicama kako bi se unapred osujetila njihova moguća javna memorijalizacija i viktimizacija.

Nakon što je 14. aprila 2009. formirana Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, za članove komisije imenovani su Slobodan Radovanović, tadašnji zamenik Republičkog javnog tužioca i Slobodan Homen, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde, zatim Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije u Beogradu, Miladin Gavrilović, tadašnji upravnik Zadužbine kralja Petra I na Oplencu i Dragan Vlahović, istoričar i novinar lista Politika.[7] Takođe, među članovima komisije pominjana su imena Koste Nikolića i Bojana Dimitrijevića, dvojice naučnih savetnika sa Instituta za savremenu istoriju, svakako najboljih poznavalaca Mihailovićeve biografije i autora nekoliko istorijskih monografija u kojima se potiskuje komandna i politička odgovornost generala Mihailovića za zločine i kolaboraciju formacija koje su priznavale njegovu komandu.[8]

Ukoliko uzmemo u obzir da su među članovima komisije figurirali Bojan Dimitrijević, tadašnji pomoćnik ministra za odbranu, Slobodan Homen, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu pravde, i Slobodan Radovanović, tadašnji zamenik Republičkog javnog tužioca, izbor članova Državne komisije za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Dragoljuba-Draže Mihailovića jasan je indikator uloge države u kreiranju istorijske politike i, u ovom konkretnom slučaju, pokušaju viktimizacije istaknutog protagoniste Drugog svetskog rata na tlu Srbije, istorijske figure koja je na osnovu komandne odgovornosti bila odgovorna za mnogobrojne ratne zločine ravnogorskih četnika. Sem toga, treba naglasiti da su Slobodan Homen i Bojan Dimitrijević istaknuti članovi Demokratske stranke.

Ove indikacije potvrdila je izjava tadašnjeg predsednika Republike Srbije, Borisa Tadića, u odgovoru na pitanje, koje se često moglo čudi u javnosti, povodom opravdanosti potrage za Mihailovićevim grobom i forsiranja ove teme u vreme izražene društveno-ekonomske krize. Na pitanje da li je važno da se otkrije grob Draže Mihailovića, Tadić je odgovorio: „Veoma važno! Pripadam partizanskoj porodici, ali smatram da je, istorijski gledano, to važno.“[9]

Ministar za dijasporu u vladi Mirka Cvetkovića i član Srpskog pokreta obnove, Srđan Srećković prisustvovao je crkvenom pomenu generalu Mihailoviću 17. jula 2009. u Sabornoj crkvi u Beogradu i tom prilikom je „izrazio nadu da će sledeće godine pomen biti obavljen u skladu sa srpskim vojničkim običajima – na grobu rehabilitivanog generala“.[10]

Podrška provladinih medija radu komisije

Delatnost Državne komisije naišla je na značajnu podršku u provladinim dnevnim listovima (Politika, Večernje novosti, Blic, Press). Ovi listovi su, pozivajući se na pojedine članove komisije, objavljivali senzacionalističke i neproverene vesti u kontekstu rada dve komisije, koje su se pokazale kao notorne mistifikacije.

Tako na primer, dnevni list Press 7. juna 2009, nedugo nakon otpočinjanja prvih istraživanja u do tada nedostupnim arhivskim fondovima, saopštio je informacije koje kasnije neće biti potvrđene: „U jednom arhivu van teritorije Beograda pronađeni su dokumenti koji će iz korena promeniti dosadašnja saznanja o događajima s kraja 1944. i prve polovine 1945. godine i masovnim streljanjima koje su vršili predstavnici nove komunističke vlasti, saznaje Press nedelje u izvorima bliskim Državnoj komisiji za rasvetljavanje činjenica o pogubljenju Draže Mihailovića. Prema tim navodima, u pronađenoj arhivi nalaze se zapisnik i fotografije sa egzekucije generala Mihailovića, ali i brojni podaci o streljanjima, učesnicima i naredbodavcima zločina počinjenih prvih dana od dolaska komunista na vlast.“ O ovom navodnom otkriću državni sekretar Slobodan Homen je izjavio: „U pitanju je mala arhiva koja je decenijama bila zatvorena i niko joj nije imao pristup. Pretpostavlja se da su je napravili neki ozbiljni i odgovorni ljudi koji su želeli da se jednog dana ipak otkrije istina o svim zločinima. Biće to veliko iznenađenje za sve, ali je važno da se ta dokumenta sačuvaju, jer ima onih koji bi želeli da ih se dokopaju pre nego što budu obelodanjeni. Mnogi su postali nervozni kad se osetilo da je neko na tragu toj arhivi. O svemu će se više znati narednih dana, ali verujte da će ovi podaci odjeknuti kao bomba.” U tekstu se dodaje kako je Slobodan Homen potvrdio “da je arhiva pronađena i da se u njoj nalaze ‘širi podaci’, ne samo oni o smrti Draže Mihailovića. On je uveren da ne postoji opasnost da podaci budu ‘očerupani’ i ističe da bi oni već sutra trebalo da budu dostupni Komisiji. ‘U tim dokumentima se, između ostalog, nalaze i fotografije sa streljanja Draže Mihailovića, kompletna dokumentacija i zapisnik o izvršenju smrtne kazne. Ovo su potpuno novi podaci, jer arhiva nije otvarana od 1946. Fotografije su napravljene kako bi se državnom vrhu dokazalo da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna. Arhiva se nalazi van Beograda, ali još ne želimo da kažemo gde tačno’, ističe Homen.”[11]

Iako se informacija o “velikom otkriću komisije”, odnosno o navodnom pronalasku decenijama skrivane dokumentacije (“fotografije sa streljanja Draže Mihailovića, kompletna dokumentacija i zapisnik o izvršenju smrtne kazne”) koja navodno rasvetljava nepoznanice vezane za sudsko pogubljenje generala Mihailovića pokazala kao obična mistifikacija, državni sekretar nije našao za potrebno da se izvini javnosti zbog iznošenja netačnih i neproverenih informacija.

Rezultati dvogodišnjeg rada komisije

Članovi komisije, istoričari Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević, u naučnom radu koji govori o novim saznanjima o hvatanju generala Mihailovića 1946, ističu kako je „osnovni zadatak komisije da utvrdi mesto streljanja generala Mihailovića“,[12] u čemu treba prepoznati osnovni motiv osnivanja komisije – pronalaženje posmrtnih ostataka generala Mihailovića.

Izjave članova komisije odaju jasan utisak da je namera državnih organa da omogući ekshumaciju zemnih ostataka generala Mihailovića. Izjave državnog sekretara Slobodana Homena tokom 2009. i 2010. trebale su da stvore utisak u javnosti kako je komisija na korak od utvrđivanja lokacije na kojoj su smešteni Mihailovićevi posmrtni ostaci. Javnost je obaveštena kako postoji jasna namera državnih organa da Mihailovićevi zemni ostaci budu traženi georadarom, uređajem za podzemnu sondažu.[13]

Međutim, godinu dana nakon osnivanja komisije u medijima su se pojavile špekulacije o „rasulu komisije“, usled međusobnih razmimoilaženja u stavovima i izjavama pojedinih članova.[14] Jedini konkretni rezultat rada komisije predstavlja dodatna potvrda validnosti decenijama zvaničnih i poluzvaničnih podataka o načinu hapšenja generala Mihailovića, saradnji Nikole Kalabića sa organima unutrašnjih poslova u lociranju Mihailovića 1946, autentičnosti grupnih fotografija Dragoljuba Mihailovića i Nikole Kalabića sa pripadnicima Uprave državne bezbednosti nakon hapšenja, i potvrda od ranije poznatog datuma pogubljenja (17. jul 1946).[15]

Tokom avgusta 2010. javnost je uveravana kako su saradnici komisije došli do „poverljive i dragocene dokumentacije iz britanskih arhiva“, koja bi trebalo da omogući nova saznanja o datumu i mestu pogubljenja, kao i o lokaciji na kojoj je Mihailović sahranjen. Međutim, istraživanja saradnika komisije samo su dodatno potvrdila navode pojedinih oficira Uprave državne bezbednosti o datumu i mestu pogubljenja. Iako je Slobodan Homen, navodno zahvaljujući dokumentaciji iz britanskih arhiva, najavio skoro lociranje grobnog mesta Dragoljuba Mihailovića („možda i pre 17. jula 2010. kada se navršava 64-godišnjica pogubljenja“), ova najava nije realizovana.[16]

Istoričar Miroslav Jovanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, imenuje „potragu za jednim dokumentom“ koji bi razrešio nepoznanicu o lokaciji Mihailovićevog groba, „najilustrativnijim primerom naučnog samozavaravanja istoričara, usled fetišizacije istorijskih izvora“. „Od prvog dana komisija traži nemoguće – tradicionalno shvaćenu pouzdanu činjenicu, tj. dokument o mestu gde je streljan i pokopan, odnosno neki izveštaj, zapisnik ili belešku načinjenu posle samog čina streljanja Draže Mihailovića. Komisija je dakle krenula od pretpostavke da svaki događaj u prošlosti mora imati svoj odraz u dokumentima, odnosno da je sva prošlost sadržana u dokumentima, Pri tom, potpuno je prenebregnut kontekst u kome se događaj odigrao.“[17]

Jedan od članova komisije, Miladin Gavrilović, povodom kazivanja državnog sekretara Slobodana Homena o otkriću navodno dragocene arhivske građe u Londonu, nazvao je ove tvrdnje „običnim zamajavanjem javnosti“ i „običnim glupostima“, dodavši kako je po njegovom mišljenju do iznošenja novih detalja obično dolazilo „u kriznim trenucima“. „Država je izlazila sa novim dokazima, koji ne dokazuju ništa, i kad je bio veliki pad dinara, i uoči dolaska MMF-a, i sad kada se ponovo zaoštrila kriza oko Kosova“.[18]

Nakon dvogodišnjeg rada, članovi komisije su 14. aprila 2011. predstavili „nalaze na utvrđivanju činjenica o pogubljenju komandanta JVuO“. Međutim, ovom prilikom samo su dodatno potvrđene već poznate činjenice, uz razjašnjenje određenih nedoumica (nekadašnji zatvor na Adi Ciganliji kao verovatna lokacija pogubljenja, indicije o premeštanju zemnih ostataka generala Mihailovića iz primarne grobnice na Adi Ciganliji), koje nemaju relevantan značaj za javnost i istorijsku nauku.[19]

Ministarstvo pravde duguje objašnjenje čijom političkom voljom je odlučeno formiranje jedne izlišne i neefikasne komisije čija delatnost је finansiranа sredstvima građana Republike Srbije.

Neuspeo pokušaj potrage za Mihailovićevim grobom na Adi Ciganliji i kulminacija medijske viktimizacije generala Mihailovića

U potragu za zemnim ostacima generala Mihailovića uključila se, u međuvremenu formirana, Državna komisija za tajne grobnice pobijenih od 12. septembra 1944. Iskopavanja na lokaciji za koju se pretpostavljalo da predstavlja mesto na kome je streljan Mihailović započela su 18. juna 2011. na beogradskom rečnom ostrvu Ada Ciganlija. Nakon dvogodišnje bezuspešne „potrage za jednim dokumentom“ kojim bi bilo utvrđeno mesto na kome su pohranjeni Mihailovićevi posmrtni ostaci, odlučeno je da se pristupi lokaciji za koju su saradnici Državne komisije za utvrđivanje okolnosti smrti generala Dragoljuba-Draže Mihailovića verovali da krije „tajnu grobnicu“.

Dnevni list Politika, objavio je 19. juna 2011. optimistički intoniranu vest o pronalaženju „tajne grobnice na Adi Ciganliji“ u kojoj su navodno „otkriveni ostaci ljudskih kostiju“, tokom prvog sondiranja terena („probno iskopavanje“) koje su obavili saradnici Državne komisije za tajne grobnice posle 12. septembra 1944, na čelu sa sekretarom komisije Srđanom Cvetkovićem. U tekstu se sugeriše kako će „DNK analiza pokazati“ da li su navodno pronađene ljudske kosti „deo posmrtnih ostataka Dragoljuba Mihailovića“. Novinar Politike, Milan Četnik, piše kako su se „tačno u podne“ istoričar Srđan Cvetković, pravnik Vladimir Petrović „iz Tužilaštva za ratne zločine“ i Blažo Đurović, vlasnik privatnog preduzeća za geodetske radove (rođak poznatog ravnogorca Đure Đurovića), kao i potpisnik teksta, „dohvatili ašova, krampa i lopate savlađujući ledinu tvrdu kao kamen“, u nameri da otpočnu otkopavanje na lokaciji za koju su smatrali da krije „mračnu tajnu“. „A onda, posle nekoliko udaraca ašovom potpisnika ovih redova, lopata u rukama Blaže Đurovića, izvukla je u 14 časova i 14 minuta ljudsku kost (kurziv: M.R) dugu oko osam santimetara, što je grupici kopača bio znak da su na pragu odgonetke mračne tajne i da je moguće, makar u ovom slučaju, neutralisati zaumnu boljševičku kaznu oduzimanja prava na grob.“[20]

Provladin nedeljnik NIN takođe je preneo informaciju o navodnom pronalasku zemnih ostataka generala Mihailovića, nazivajući generala i druge ratne zločince streljane i sahranjene na tajnoj lokaciji u Beogradu 17. jula 1946, „žrtvama“. „Tik do zida, na samo metar dubine, iskopano je 15 kostiju i pronađene su metalne žice za koje se sumnja da su delovi od lisica kojima su žrtve bile vezane.“[21]

Dnevni list Press objavio je pretpostavku koju je izneo istoričar Srđan Cvetković: „Ostaci kostiju verovatno pripadaju generalu Draži Mihailoviću, pošto je prema svedočenjima on u grupi ubijen poslednji.“ „Otkriće posmrtnih ostataka na mestu gde su pogubljeni Draža i njegovi saborci otvara mogućnost da ipak nije došlo do premeštanja, već da su to ’podmetačine koje su poslužile da se  sakrije prava istina’.“[22]

Dnevni list Večernje novosti objavio je informaciju dobijenu, kako se navodi, iz Državne komisije za tajne grobnice posle 12. septembra 1944, koja predstavlja nastavak viktimizacije generala Mihailovića. Prema ovim tvrdnjama, zemni ostaci generala Mihailovića su nakon streljanja „isečeni sekirom“. „To bi moglo da objasni, kažu u Komisiji, zašto su pri probnoj ekshumaciji nađene rasparčane kosti.“[23]

Intenzivna pretraživanja na mestu za koje su članovi komisije pretpostavili da predstavlja potencijalno grobno mesto generala Mihailovića započela su početkom avgusta 2011. Ekspertiza pronađenih kostiju usledila je na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Blažo Đurović, kao jedan od učesnika istorijskog prekopavanja Ade Ciganlije izneo je uverenje da je ovi iskopavanjem pronađena masovna grobnica. „Na osnovu ranijih iskustava u iskopavanjima grobnica, možemo da pretpostavimo da su u pitanju ostaci više leševa. Prvi ostaci koje smo našli pripadaju starijim ljudima. To ćemo sa sigurnošću moći da kažemo tek nakon što se obrade DNK analize. Naše je bilo da otkrijemo da li na ovom mestu ima grobnica i ovaj istorijski zadatak smo obavili.“[24]

Nekoliko dana nakon probnog iskopavanja na Adi Ciganliji i pronalaska neindentifikovanih kostiju, sekretar Državne komisije za tajne grobnice u obraćanju javnosti nije izrazio sumnju u pripadnost pronađenih kostiju iznevši insinuaciju o „pokušaju spaljivanja dokaza“, sugerišući kako su zemni ostaci generala Mihailovića možda spaljeni na lokaciji na kojoj je izvršeno probno iskopavanje: „Na ovom mestu su, osim oprljenih delova desetak kostiju iskopane i lisice, a prema rečima člana komisije, istoričara Srđana Cvetkovića, nađeni tragovi ukazuju na pokušaj spaljivanja dokaza. ’Do mesta se došlo na osnovu identičnih iskaza četiri svedoka zatočenih u zatvoru na Adi i izjave oficira Ozne. Osuđena lica su brodom dovezena, zatvorenici su iskopali raku i osuđenici su ispred zida streljani’, prenosi Cvetković i dodaje da su Komisija i policija završili svoj deo posla, a da je sada na potezu tužilaštvo.”[25]

Povodom vesti o navodnom pronalasku posmrtnih ostataka generala Mihailovića oglasio se i Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, koalicionog partnera Demokratske stranke u tadašnjoj Vladi Republike Srbije, kazavši kako je ova vest „veliki dan za Srbiju, njegovu stranku i istinu“, založivši se za podizanje memorijalnog centra posvećenog generalu Mihailoviću na mestu na kome je general navodno pokopan. „Vrlo sam uzbuđen, a zanimljivo je da su ostaci nađeni blizu krsta koji sam davno zabo i markirao mesto grobnice. Sada konačno država treba da se angažuje i Draži podigne memorijalni centar. Skroman kakav je i Draža bio i to je najmanje što može da se uradi za njega i sve žrtve komunizma.”[26]

Državni sekretar Slobodan Homen nedugo nakon probnog iskopavanja na Adi Ciganliji izjavio je kako mu je „drago što su rezultati pretrage terena na Adi Ciganliji potvrdili dokaze do kojih je došla Komisija za utvrđivanje istine o smrti Dragoljuba Mihailovića – da je zatvor bio na mestu koje su označili svedoci u iskazima, i da je postojala krečana u koju su bačena tela streljanih”. Sem insinuiranja o navodnoj krečani, Homen je dodatno obmanuo javnost kazivanjem o pronalasku navodne masovne grobnice na navedenoj lokaciji: „U pitanju je masovna grobnica obima tri puta četiri metra, u kojoj je sahranjeno od sedam do devet osoba, zajedno sa lisicama. To je dokaz da su u pitanju zatvorenici koji su tu najverovatnije i streljani, a pronađeni ostaci gašenog kreča i nagorelih kostiju ukazuju na pokušaje da se tragovi unište. Reč je o ostacima više skeleta, a čiji su tačno pokazaće DNK analiza. Važno je da se tačno utvrdi kome ostaci pripadaju, jer su u toj masovnoj grobnici, prema iskazima svedoka, završili najviši predstavnici nekadašnje vlasti i generali. Njihove porodice zaslužuju da znaju istinu.”[27] U izjavi za jedan drugi provladin dnevni list, državni sekretar Homen je izjavio da su osim generala Mihailovića na ovoj lokaciji „ubijeni i neki vodeći političari tog vremena”, nazivajući ova lica „žrtvama”. „Ekshumacija će se odnositi na sve žrtve.”[28] Međutim, informacije o pronalasku “masovne grobnice” uskoro su se pokazale kao netačne.

Kvislinški martirologijum

Ko su bili „vodeći političari tog vremena”, koje je viktimizirao državni sekretar? Istog dana kada je streljan general Mihailović, streljane su sledeće ličnosti: Dragomir-Dragi Jovanović (jedan od najpoverljivijih saradnika nemačkog okupatora u Beogradu i Srbiji, glavni organizator policijskih službi u Beogradu, upravnik grada Beograda), Kosta Mušicki (pukovnik, komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa), Boško Pavlović (pukovnik, pomoćnik komandanta Srpske državne straže), Tanasije Dinić (zamenik komesara unutrašnjih poslova u komesarskoj vladi Milana Aćimovića i ministar unutrašnjih poslova i ministar socijalne politike i narodnog zdravlja u vladi Milana Nedića), Velibor Jonić (ministar prosvete u vladi Milana Nedića), Đura Dokić (ministar saobraćaja u vladi Milana Nedića), Miloš Glišić (major, jedan od zapovednika tzv. legalizovanih četnika na području zapadne Srbije), Radoslav-Rade Radić (četnički zapovednik na području između Banja Luke i Teslića). Sva navedena lica učestvovala su u neposrednoj saradnji sa nemačkim okupatorom kada je reč o sprovođenju mera za uništavanje oslobodilačkog pokreta.

Učesnici istorijskog prekopavanja jednog beogradskog rečnog ostrva (pri čemu mislimo na opisano „probno iskopavanje“), u cilju „neutralisanja zaumne boljševičke kazne“, uskoro su bili prinuđeni da se suoče sa vlastitom zabludom. Mesec dana nakon senzacionalističkih vesti o navodnom pronalaženju zemnih ostataka generala Mihailovića, usledila je vest o tome kako nađene kosti nisu ljudskog porekla. Može se naslutiti da su članovi komisije ovu informaciju prikrivali nekoliko nedelja, kako bi izbegli moguća osporavanja i ismejavanja u javnosti. Sem toga, iako su se najave o pronalasku „masovne grobnice“ na Adi Ciganliji, u kojoj su prema rečima Slobodana Homena sahranjeni „vodeći političari“, pokazala kao netačna, državni sekretar i članovi dve komisije nisu našli za potrebno da se izvinu javnosti zbog plasiranja netačnih informacija. Entuzijastična zamisao koja nije urodila očekivanim antropološkim nalazima, pravdana je potom od strane realizatora ove zaludne inicijative (Srđan Cvetković) nedovoljno ubedljivim motivima, koji prikrivaju prave motive: „Mi i nismo imali zadatak da nađemo posmrtne ostatke, već da proverimo da li su tačni nalazi do kojih je došla Komisija za otkrivanje istine o Draži Mihailoviću.“[29] Pri tom, sekretar Cvetković nije obrazložio otkud onolika medijska pompa povodom pronalaska navodne masovne grobnice i navodnih zemnih ostataka generala Mihailovića. Provera o kojoj govori Cvetković mogla se odigrati bez jedne ovakve medijske pompe.

Provladini mediji povodom potrage za ostacima generala Mihailovića nastavili su da obmanjuju javnost. Tako je u Večernjim novostima objavljena informacija da izvesni Vladan Vasiljević („u ime uticajnih prvaka četničke emigracije u američkoj saveznoj državi Ohajo“, pozivajući se na „tajne informacije dobijene iz krugova u SAD, svojevremeno bliskih Milovanu Đilasu“) tvrdi da je Mihailović likvidiran zasebno, kao i da je uoči likvidacije navodno fizički zlostavljan od strane jednog visokog funkcionera političke policije (Slobodan Penezić Krcun), koji ga je potom likvidirao pucajući mu u glavu, kao i da su svedoci ove likvidacije kasnije tajno fizički uklonjeni, ne navodeći njihova imena. „Pred Krcuna su dovedena dva osuđenika Šiptara, kojima je naređeno da Dražin leš iseku na komade i da ih stave u kutije. Agenti Ozne i Krcun su sa tim kutijama zatim odvezeni na dunavski most. Šiptarima je naređeno da sa mosta kutije razbacaju u Dunav.”[30] Navedeni tekst predstavlja prilog učvršćivanju vrlo prisutnog antialbanskog sentimenta u srpskim medijima.

Jedan od članova komisije, Miladin Gavrilović, osvrnuo se na senzacionalistički intonirane vesti o pronalaženju „ljudskih kostiju“ na Adi Ciganliji: „Insistiralo se na tome da se ceo slučaj zaključi bez obzira na to da li ćemo grob pronaći na Adi Ciganliji, Velikom ratnom ostrvu, u Lisičjem potoku ili pak nigde. Važno je bilo da se što pre nešto pronađe, da mediji prenesu spektakularnu vest, da neko postavi grobno obeležje na mesto gde groba uistinu nema, i da se ceo slučaj što pre zaboravi.“[31]

O neuspehu u potrazi za zemnim ostacima generala Mihailovića, odnosno o završetku iskopavanja na pretpostavljenom mestu njegovog ukapanja, javnost je obaveštena posredstvom prof. dr Marije Đurić sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu koja je rukovodila timom koji je vršio istraživanja na lokaciji ovog savskog ostrva. Ona je potvrdila da tokom višenedeljnog iskopavanja na ovoj lokaciji nisu pronađeni „nikakvi posmrtni ostaci Draže Mihailovića, niti ljudske kosti“.[32]

U jednom kasnijem tekstu, učesnik istorijskog prekopavanja na Adi Ciganliji, novinar Politike Milan Četnik, izneo je rekapitulaciju rezultata potrage za Mihailovićevim ostacima na ovom ostrvu: „Skeniranje georadarom i arheološki, kopački zahvat pokazali su da nije bilo dubinskih poremećaja u slojevima zemljišta, odnosno da tu nije bilo pokapanja ubijenih žrtava čija bi tela, posle, bila izmeštena.“[33]

Pronalaženje Mihailovićevih zemnih ostataka omogućilo bi trajno monumentalizovanje njegove ličnosti, kojoj je u dominantnom medijskom diskursu namenjen mučenički karakter, čime bi bila ostvarena značajna pobeda „nekrofilnog antikomunizma“ u Srbiji, kao što bi potencijalno omogućilo iniciranje potrage za zemnim ostacima drugih istaknutih istorijskih figura iz antikomunističkog korpusa koji su stradali nakon oslobođenja.

Istoričar sa Instituta za savremenu istoriju, istaknuti član Demokratske stranke, pomoćnik ministra odbrane i član Državne komisije za utvrđivanje okolnosti pogubljenje generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, Bojan Dimitrijević, nedugo nakon osnivanja komisije, u javnosti je iskazao čuđenje „zašto ne istražujemo i okolnosti stradanja generala Nedića“.[34] Pri tom је Dimitrijević iskazao afirmativan stav o istorijskoj ulozi generala Nedića: „General Nedić je pozitivna ličnost u istoriji Srbije u Drugom svetskom ratu.“[35] „Smatram da je Milan Nedić tragična figura naše prošlosti, ličnost koju bi trebalo rehabilitovati ili, bar, izvršiti revalorizaciju njegove istorijske uloge i značaja.“[36]

Takođe, Dimitrijević je iskazao nadanje o rehabilitaciji Milana Nedića i Dimitrija Ljotića: „Verujem da će ipak doći i do njihove rehabilitacije, ako ne uskoro, onda u nekom narednom vremenu, kada više nijedan akter tih događaja ne bude naš savremenik.“[37]

Kosta Nikolić, Dimitrijevićev kolega sa Instituta za savremenu istoriju i takođe član Državne komisije za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala Mihailovića, izneo je u javnosti sledeći stav: „Prema mom kritičkom sudu u pravu su bili oni koji su izgubili rat 1945. godine“.[38]

Isto tako, istoričar sa Instituta za savremenu istoriju i sekretar Državne komisije za tajne grobnice, Srđan Cvetković, izneo je afirmativan stav o predsedniku kvislinške vlade i nesumnjivom ratnom zločincu Milanu Nediću: „U jednom teškom trenutku po Srbe, nevoljno je prihvatio zadatak da radi na spašavanju naših ljudi, pri čemu je potpuno uvažavao i cenio realne političke i vojne prilike. Bio je pragmatičar, na isti način kao što su, recimo, bili Zoran Đinđić ili knjaz Miloš Obrenović. Međutim, kada je reč o saradnji sa nemačkim okupacionim vlastima, podsetiću samo na jedan podatak: tokom Prvog svetskog rata, nakon prelaska naše vojske u Albaniju, civilnim vlastima u zemlji je naloženo da sarađuju sa okupatorom kako bi se olakšao život narodu i pomogao mu da preživi. Zbog takvog rada mnogi su posle oslobođenja i odlikovani. Logično je pitanje zašto to nije važilo i za Nedića.“[39]

Podsećamo da Milan Nedić nije bio nekakav predsednik seoske opštine ili gradonačelnik nekakve palanke u Srbiji uoči nemačke okupacije 1941, već predsednik kvislinške vlade (od 29. avgusta 1941).

„Ekonomija groba“

O ideološkoj i političkoj dimenziji potrage za zemnim ostacima i eventualnog pronalaska grobnog mesta generala Mihailovića u kontekstu „ekonomije groba“, vrlo zanimljivo zapažanje izneo je prof. Todor Kuljić.

„Potraga za grobom D. Mihailovića i sudski proces na kom se odlučuje o njegovoj rehabilitaciji treba da budu krunsko svedočanstvo komunističkog nasilja nad srpskim rodoljubom, žrtvonošom nacionalnog oslobođenja? Markiranje ključne žrtve uvek je ubedljivije od bezlične martirologije. Ubistvo važnog pojedinca (S. Radića, kralja Aleksandra, D. Mihailovića) može čak biti osnova novog nultog časa: od tada je krenulo sve naopako. Eventualnom rehabilitacijom D. Mihailovića bio bi reakcentovan antifašizam. Partizanski antifašizam bio bi ozbiljno uzdrman. Kako bilo, autentični zemni ostaci bili bi impozantan simbolički ‘dokaz’ Čičinog stradanja, a njegov grob bi se verovatno pretvorio u zavetno mesto sećanja na najveću srpsku žrtvu. Mesto sećanja aktivira afektivni potencijal. To je moralna ekonomija groba. Grobovi imaju važno mesto u ekonomiji pamćenja. Intronizacija novih svetlih grobova markira izmenu istorijskog pamćenja. Neretko je to opredeljivanje za novi identitet. U tom smislu i monarhističke kripte nisu obične rake, nego grobovi koji dodatno emocionalizuju revizionističku polarizaciju na dželate i žrtve u Srbiji i njegovim pristalicama osiguravaju krupan simbolički kapital u političkoj utakmici.”[40]

Zaključak

Osnivanje dve državne komisije za preispitivanje i normalizovanje uloge snaga kolaboracije u Srbiji 1941-1944, uporedo sa pokretanjem medijske kampanje „Otkopavanje istine“,[41] predstavlja politički projekat Demokratske stranke. U ovom političkom i medijskom projektu tada vladajuća Demokratska stranka imala je značajnu podršku Instituta za savremenu istoriju. Pokretanje političke i medijske kampanje, opravdavanih potrebom za ispravljanjem navodnih istorijskih nepravdi, imalo je za cilj sticanje političkog kapitala u čemu treba prepoznati hipokriziju vladajuće politike koja je bila odgovorna za katastrofalnu socijalnu i ekonomsku politiku, koja je rezultirala pogoršanjem socijalnog položaja većine stanovnika Srbije. Definisanje istorijske politike nakon političkih promena 2000. imalo je za cilj da pruži dodatno istorijsko opravdanje poretku restaurisanog kapitalizma. Revolucionarni subjekat koji je tokom Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije omogućio socijalnu revoluciju uporedo sa borbom za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora u službenom neoliberalnom poretku sećanja predstavljen je kao snaga koja je zasnovala političku vlast zahvaljujući revolucionarnom teroru i posleratnoj državnoj represiji. S obzirom da je pobeda jugoslovenskog komunističkog pokreta osujetila restauraciju predratnog društveno-ekonomskog poretka koji je istorijski prihvatljiv zagovornicima vladajuće ideologije nakon 2000, nosioci državne istorijske politike nastoje da protivnike jugoslovenskih komunista iz redova snaga kolaboracije rasterete negativnog istorijskog nasleđa. U dominantnom medijskom diskursu koji je pratio rad dveju komisija, prećutkivana je odgovornost snaga kolaboracije za ratne zločine i saradnju sa okupatorom.

Nedavno je objavljena monografija o Stevanu (Stjepanu) Filipoviću, jednom od najprepoznatljivijih učesnika Narodnooslobodilačke borbe u Srbiji i Jugoslaviji. Iako je Filipović jedna od personifikacija antifašističke borbe jugoslovenskih naroda i jugoslovenske revolucije, u socijalističkom razdoblju o njegovoj ličnosti nije napisana naučno (istoriografski) prihvatljiva monografija. Bilo je potrebno da protekne više od dve decenije koje su, između ostalog, bile karakteristične po grubom prekrajanju i odbacivanju zajedničke borbe jugoslovenskih naroda protiv fašizma kao i po demonizovanju pokreta kome je Filipović pripadao, kako bi se sa dodatne istorijske distance potvrdila autentičnost Filipovićeve herojske ličnosti koja je konačno zavredela ozbiljnu biografsku studiju.

Takođe, iako je fotografija Stevana Filipovića na vešalima, pred egzekuciju u Valjevu 22. maja 1942, odavno postala prepoznatljiva širom sveta, kao nezaobilazna ilustracija jugoslovenske revolucije, ali i heroizma boraca protiv fašizma, tek je u ovoj knjizi otklonjena svaka nedoumica o autorstvu ove istorijske fotografije.

Autori ove knjige već su poznati javnosti po autorstvu nekoliko značajnih knjiga iz prošlosti Beograda. Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović autori su knjige o jevrejskoj beogradskoj revolucionarnoj porodici Baruh (Povest o Braći Baruh, Gornji Milanovca, 1989), kao i monografije o beogradskom slikaru i revolucionaru Bori Baruhu (Bora Baruh, Beograd, 1998). Radivoje Davidović je kao istraživač jevrejske kulturne baštine u Beogradu napisao biografije 16 beogradskih Jevreja po čijim imenima su nazvane ulice u Beogradu (Od Daviča do Čelebonovića – Ulice beogradskih Jevreja, Beograd, 2010).

Prvi do knjige kazuje o kratkom životnom putu Stevana Filipovića (1916-1942). Autori kazuju o porodici u kojoj je ponikao Stevan. Usled egzistencijalnih nedaća, koje će pratiti Stevanovu višečlanu porodicu (imao je tri brata i sestru) tokom čitavog međuratnog razdoblja, Filipovići su bili prinuđeni da se odsele iz zavičajnog Opuzena. Najpre su se naselili u Mostaru (1926), potom su se preselili u Županju (1931), da bi se na kraju nastanili u Kragujevcu (1932).

U Kragujevcu su dvojica najstarije braće (Šimun, Stevan i Nikola) izučila zanate i, nakon smrti roditelja, nastojali da prežive u teškim socijalnim uslovima. U ovom gradu Stevan je prihvatio ideje revolucionarnog radničkog pokreta u dodiru sa organizovanim radnicima i komunistima. Autori kazujući o Stevanovim predratnim godinama, govore o čestim promenama zaposlenja i mestima boravka koji su bili uslovljeni pritiskom policije zbog Stevanovog političkog opredeljenja i učešća u štrajkovima. Prvi put je uhapšen 1939. u Kragujevcu, nakon čega je prvi put bio osuđen na kraću zatvorsku kaznu, da bi nakon toga bio proteran u rodni Opuzen. Međutim, Stevan se uskoro obreo u Valjevu gde je postao član zabranjene KPJ (1940). Ovaj deo Stevanovog života ilustrovan je sa sedam sačuvanih fotografija na kojima vidimo Stevana i članove njegove porodice.

Najveći deo Filipovićeve biografije posvećen je poslednjoj godini Stevanovog života, odnosno razdoblju od juna 1941. do 22. maja 1942, kada je obešen u Valjevu. u ovom razdoblju Stevan je aktivan učesnik partizanskog pokreta.

Filipović se 3. jula 1941. priključio Kolubarskoj četi Valjevskog NOP odreda. Tokom prvog meseca u partizanima učestvovao je u nekoliko diverzantskih akcija, napada na žandarmerijske stanice i u jednom od prvih ozbiljnijih napada na Wehrmacht u unutrašnjosti Srbije (Bukovi, na putu Valjevo-Užice, 27. jula 1941). Zahvaljujući ličnom zalaganju i hrabrosti u izvršenju borbenih zadataka, Stevan je za samo dva meseca boravka u četi imenovan za zamenika komandira čete. Autori opisuju uništavanje i paljenje arhiva seoskih opština od strane ustanika, u kojima su bili zabeleženi dugovi seljaka, što je nailazilo na odobravanje lokalnog stanovništva u valjevskom kraju.

Stavan se naročito istakao u prvoj većoj borbenoj akciji Kolubarske čete, 15. avgusta 1941. prilikom napada na železničku i žandarmerijsku stanicu u Lajkovcu, koju su čuvali nemački vojnici i kvislinški žandarmi.

U danima omasovljenja Valjevskog NOP odreda i intenziviranja ustanka, autori kazuju na osnovu sačuvanih sećanja Stevanovih saboraca koji su ga pratili tokom borbi u Rađevini (septembar-oktobar 1941), gde je premešten deo Kolubarske čete na čelu sa Filipovićem. U Rađevini Stevan je zadobio prepoznatljivo partizansko ime, Steva Kolubarac, kojim ga je nazvao narod ovog kraja. Autori su opširno opisali zauzimanje rudnika Stolice (31. avgust 1941) i varoši Krupanj (1. septembar 1941), gde je Filipović takođe bio angažovan na čelu grupe bombaša koja je neutralisala najsnažnije nemačko uporište u varoši.

Opis Prve neprijateljske ofanzive donosi i kazivanje o borbama Mačvanskog (Podrinskog) NOP odreda, kome je pripojena četa Kolubarskog bataljona u kojoj je Filipović bio komesar. Borbe koje je vodio Mačvanski odred u Mačvi i prilikom povlačenja ka Jadru, tokom oktobra 1941, bile su praćene masovnim zločinima okupatora prema civilnom stanovništvu u Mačvi, Pocerini, Jadru i Rađevini.

Nakon reorganizacije oslabljenog Mačvanskog odreda, koji je podeljen na dva bataljona, Filipović je postavljen za zapovednika Pocerskog bataljona Mačvanskog NOP odreda. Odred je, zapravo, dodatno oslabljen podelom na dva dela, što je omogućilo neprijatelju da lakše neutrališe odred, pogotovo jer su ova dva bataljona bila izolovana od glavnine partizanskih snaga koje su se povukle u Sandžak i istočnu Bosnu, nakon pada Užičke republike. Ovo je ujedno i najteži period partizanske borbe u Srbiji 1941. Preostali partizanski borci u zapadnoj Srbiji, brojčano oslabljeni, opterećeni velikim brojem ranjenika, nestašicama hrane i municije, bili su pod stalnim udarom tzv. vladinih četnika, SDK, SDS i Nemaca. Dodatno otežavajuća okolnost bila je surova zima i strah lokalnog stanovništva koji je onemogućavao mnoge simpatizere partizana da priteknu u pomoć progonjenim partizanskim grupama.

Autori na osnovu sećanja Dušana Kvačanovića, Stevinog kurira, detaljno opisuju okolnosti koje su dovele do hvatanja Stevana Filipovića, 23/24. decembra 1941. u selu Trbosilju, od strane četnika vojvode Damjana Tešanovića. Četnici su Filipovića i Kvačanovića potom predali ljotićevcima koji su ih sproveli u Šabac. Zatočenici su najpre boravili u zatvoru u žandarmerijskoj stanici, gde su ih isleđivali i tukli ljotićevci i žandarmi, da bi potom bili prebačeni u šabački logor na Senjaku. Ovaj deo knjige, u kome je akcenat na torturi kroz koju su prolazili zarobljeni partizani, uključujući i Filipovića, autori su pisali na osnovu sećanja preživelih zatočenika šabačkog zatvora i logora.

Filipović je 15. januara 1942. prebačen u valjevski zatvor, odakle je 21. februara 1942. prebačen u zatvor Gestapoa u Beogradu. Na osnovu sačuvanog Filipovićevog dosijea u sačuvanoj dokumentaciji beogradskog Gestapoa, autori su rekonstruisali Stevanov boravak u zatvoru Gestapoa, gde je boravio do 25. marta 1942. kada je ponovo prebačen u Valjevski zatvor, s namerom da bude obešen 27. marta 1942, zajedno sa dvojicom istaknutih partizana valjevskog kraja: Stevanom Borotom i Josifom Majerom. Međutim, Filipović je bio u vrlo teškom fizičkom stanju zbog dugotrajnog mučenja u beogradskom zatvoru Gestapoa, zbog čega je njegovo javno pogubljenje odloženo za dva meseca.

Poslednji dan Stavanovog života, 22. maj 1942, najznačajniji je dan njegovog života. Poslednje časove Stevana Filipovića autori su rekonstruisali na osnovu sačuvanih izveštaja kvislinških i okupacionih organa u Valjevu. Ovo je možda najzanimljiviji deo knjige, s obzirom da je pisan na osnovu primarnih narativnih izvora, pogotovo s obzirom da predstavnici okupacionih i kvislinških organa nisu krili hrabrost koju je Filipović iskazao na vešalima, detaljno citirajući Stevanove reči. Takođe, poslednje Stevanove časove upotpunjuju sačuvana sećanja savremenika, koje navode autori. Upravo zbog ovog herojskog Filipovićevog gesta na gubilištu, okupator je zabranio javne egzekucije na tlu Srbije, strahujući da ovo neće ostati jedinstven primer.

U ovom delu knjige reprodukovano je pet sačuvanih fotografija Filipovića nastale na dan njegove egzekucije. Takođe, autori su priložili i nekoliko snimaka očevidaca vešanja, odnosno fotografije stanovnika Valjeva i okoline koji su posmatrali egzekuciju. Ove fotografije prikazane su u dokumentarnom filmu Ratomira Ivkovića o Stevanu Filipovića (Metalac, 1961). Autori nisu uspeli da uđu u trag ovih vrlo upečatljivih fotografija, tako da su u knjizi reprodukovani „zamrznuti“ inserti filma u kojima vidimo ove fotografije.

Javna egzekucija Stevana Filipovića ovekovečena je poznatom fotografijom na kojoj Filipović neposredno pred smrt, s omčom oko vrata, stiska pesnice raširenih ruku, kličući slobodi i prkoseći dželatima, pozivajući narod na nastavak borbe protiv okupatora.

Nakon Drugog svetskog rata pronađeno je nekoliko primeraka poznate i mnogo puta reprodukovana fotografije Stjepana Filipovića. Nekoliko primeraka ove fotografije sačuvali su stanovnici Valjeva, dok su dva primeraka poticala iz zaplenjene nemačke arhive (jedan primerak fotografije sačuvan je u Filipovićevom dosijeu u arhivi beogradskog Gestapoa). Ipak, istraživači su ustanovili da je ova fotografija samo jedna iz serije od dvadesetak snimljenih fotografija egzekucije Filipovića, od kojih su sačuvano pet fotografija.

U drugom delu knjige autori su izvršili rekonstrukciju autorstva poznate istorijske fotografije. U posleratnom razdoblju nekoliko lokalnih valjevskih fotografa i amatera istupalo je u javnosti sa tvrdnjom da su upravo oni autori tada već čuvene fotografije.

Autori su se kao mladi novinari po prvi put 1984. susreli sa pitanjem autorstva ove fotografije. Zahvaljujući njihovom istraživanju utvrđeno je da je fotografiju načinila Slobodanka Vasić, 17-godišnja radnica u foto-radnji Kosare Antić iz Valjeva. Pripadnici okupacionih i kvislinških snaga nisu obratili pažnju na devojku sa fotoaparatom, koja je načinila dvadesetak snimaka egzekucije.

Autori su analizirali čitav niz tvrdnji ličnosti koje su svojatale autorstvo nad istorijskom fotografijom, kako bi osporili njihove navode.

U knjizi je priloženo i mišljenje Đorđa Odanovića, profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji je izvršio ekspertizu fotografije, potvrdivši da je fotografiju mogla načiniti samo Slobodanka Vasić.

Rezultat istraživanja autora ove knjige definitivno otklanja svaku nedoumicu o autorstvu fotografije.

U trećem delu knjige autori pišu o liku Stevana Filipovića u posleratnoj jugoslovenskoj kulturi sećanja. Autor su sakupili i prezentovali do sad najobimnije podatke o podizanju čuvenog spomenika Vojina Bakića na brdu Vidrak iznad Valjeva (1960) u kom je ovekovečen Stevan Filipović. Ovaj spomenik je u međuvremenu postao prepoznatljiv simbol grada u kome je Filipović umoren. Takođe, Bakićev spomenik je jedan od najprepoznatljivijih primera jugoslovenske monumentalne spomeničke skulpture.

U ovom delu knjige autori su priložili svojevrsni katalog umetničkih dela koji su inspirisani Filipovićevom ličnošću. U knjizi je reprodukovana manje poznata slika Milića od Mačve, „Martirijum narodnog heroja Steve Filipovića“ (1959) iz Narodnog muzeja u Šapcu.

Takođe, autori su se osvrnuli na dvodecenijsko zanemarivanje i brisanje uspomene na Stevana Filipovića u službenom poretku sećanja u Hrvatskoj i Srbiji, što je bilo praćeno skrnavljenjem i rušenjem nekih spomen-obeležja i spomenika posvećenih Filipoviću (npr. 1991. miniran je monumentalni spomenik Filipoviću u njegovom rodnom Opuzenu).

Na kraju knjige navedeni su izvori i iscrpna literatura koju su koristili autori u rekonstrukciji Filipoviće biografije i problematike vezane za autorstvo nad istorijskom fotografijom. Takođe, na kraju knjige priložen je i registar imena.

Knjiga Stevan Filipović. Istina o istorijskoj fotografiji, jedna je od najzanimljivijih istorijsko-publicističkih radova na temu istaknutih učesnika NOB-a na tlu Srbije objavljenih u poslednjih dvadesetak godina. Značaj ovog dela potvrđuje i činjenica da su autori nedavno nagrađeni za ovu knjigu nagradom za publicistiku „Žika M. Jovanović“, koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije.

Tomas Izidor Noel Sankara (Thomas Isidor Noël Sankara) je rođen 21. decembra 1949. godine u gradu Jako (Yako), u tadašnjoj francuskoj koloniji Alto Volta, u ekvatorijalnoj Africi. Posle školovanja u Gaui (Gaoua) i u Bobo-Dijulasu (Bobo-Dioulasso), upisuje vojnu akademiju u glavnom gradu Uagadugu (Ouagadougou). Alto Volta je u međuvremenu stekla nezavisnost (5. avgusta 1960.), ali uprkos proklamovanom demokratskom poretku nove države, zemljom će vladati razni diktatori: Moris Jameogo (Maurice Yaméogo) od 1960. do 1966, pukovnik Sangule Lamizana (Sangoulé Lamizana) od 1966. do 1978, pukovnik Saje Zerbo (Saye Zerbo) od 1980. do 1982, Žan Batist Uedraogo (Jean-Baptiste Ouédraogo) od 1982. do 1983.

U tom periodu Sankara, posle izvesnog vremena provedenog na Madagaskaru, počinje da u okviru vojske organizuje mlade oficire kako bi poboljšali svoj položaj i položaj njihovih vojnika u odnosu na stare oficire vezane za bivšu francusku kolonijalnu vojsku. 1976. godine upoznaje Bleza Kompaorea (Blaise Compaoré), čoveka s kojim će biti prisno povežen sve do svoje smrti. Sankarin karizam raste vrlo brzo među vojnicima, dok se njegova politička misao formira na jasnoj marksističko-leninističkoj liniji. Ubrzo, zajedno s drugim mladim oficirima (on je u međuvremenu dostigao čin kapetana) osnuje tajnu organizaciju zvanu Grupu komunističkih oficira (Regroupement des Officiers Communistes). U septembru 1981. godine tadašnji predsednik Zerbo imenuje ga državnog sekretara za informaciju, ali se on već u sledećem aprilu povuče odbijajući da nastavi politiku cenzurisanja i ućutkivanja naroda. U januaru 1983. godine novi predsednik Uedraogo postavlja ga kao premijera, ali ubrzo izbiju prvi sukobi između njih dvojice. Četiri meseca kasnije, tokom kojih je Sankara napravio značajne korake na međunarodnom planu u cilju zbližavanja zemalja Trećeg sveta, što je privukao pažnju velikih sila zapadnog bloka, naročito u trenutku kad je Sankara pozvao u Uagadugu libijskog predsednika Moamira Gadafija, snage lojalne predsedniku Uedraogu hapse ga bez ikakvog razloga. Mnogi, među kojima i sam Sankara, povezali su hapšenje sa nedavnom posetom Guja Penea (Guy Penne), savetnika francuskog predsednika Fransua Miterana (Francois Mitterand). Ali upravo tada počinje pravi uspon Tomasa Sankare. Njegov drug Kompaore uspeva da se domogne grada Poa, gde se nalaze vojne snage lojalne Sankari, i odbija da prizna novu vlast, dok se protesti zbog njegovog hapšenja šire tokom zemlje. Uedraogo je tako primoran da ga oslobodi, odnosno da mu naredi kućni pritvor u glavnom gradu. Upravo u tom kućnom pritvoru, zahvaljujući i saučešništvu mnogih vojnih lica, Sankara organizuje puč koji će ga dovesti do mesta predsednika Alto Volte. 4. avgusta 1983. godine vojne snage sa Kompaorem na čelu kreću iz grada Po ka glavnom gradu Uagadugu, gde oslobode Sankaru i postave ga za novog predsednika. Sankara je tada imao 33 godine.

Od tog trenutka, Sankara počinje jedinstvenu unutrašnju i spoljnu borbu, koja se na ideološkom planu zasniva na marksističkim principima; svoju politiku definiše kao „demokratsku i narodnu revoluciju“, a jedan od glavnih stubova predstavlja antiimperializam. Alto Volta je tada među najsiromašnijim zemljama na planeti, i zato se Sankara trudi da se kroz nove vidove direktne demokratije narod izdiže iz dramatične situacije u kojoj se nalazi. Bori se kako bi svi ljudi u zemlji dobili pristup vodi, besplatnu edukaciju i što je najvažnije zagarantovano besplatno zdravsto; promoviše emancipaciju žena, uključujući ih direktno i u politički život zemlje; primenjuje masovno vakcinisanje dece (UNICEF je tada definisao tu kampanju kao najveću koju je do tada svet video); počinje borbu pritiv SIDE, koju je smatrao najopasnijom pretnjom svim afričkim zemljama. 1984. godine je Sankara dao tadašnjoj državi Alto Volta novo ime „Burkina Faso“, ili „zemljaispravnih“.

Na međunarodnom planu, znao je da se zemlja ne može podići na noge ako se ne bude oslobodila vanjskog duga, odnosno ako ne bude zaustavila finansijsku politiku kroz koju sile zapadnog sveta drže u ropstvu nerazvijene zemlje. Znao je takođe da se to ne može desiti ukoliko ne deluju zajedno sve afričke zemlje koje se nalaze u istoj situaciji, pa pokušava da stvori afrički ujedinjeni front protiv Evrope i Amerike. „Za imperijalizam“, istakao je Sankara, „važnije je da nas on kulturalno dominira, nego vojno. Kulturalna dominacija je najfleksibilnija, najefikasnija, i najjeftinija. Naš zadatak se sastoji od dekolonizacije našeg mentaliteta“.

15 oktobra 1987. Tomas Sankara je ubijen zajedno s dvanaestoricom njegovih oficira. Predsednik Burkine Fasoa postaje njegov drug Blez Kompaore. Mada i dan danas događaj nije rasvetljen, postoje ozbiljne sumnje da je njegovo ubistvo organizovao upravo Kompaore, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država i Francuske. Revolucionarni tok Sankarine politike je tada faktički zaustavljen, a Burkinom Fasom su ponovo zavladali siromaštvo, korupcija i nepravda, dok je imperializam zapadnog sveta nastavio da zemlju drži u dužničkom ropstvu. Danas Burkina Faso je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu.

O Sankari i o njegovoj revolucionarnoj borbi jako se malo zna. Postoji nekoliko publikacija, uglavnom na francuskom i engleskom jeziku, dok se dosta članaka, intervjua i njegovih govora mogu se naći na internetu. Najviše materijala (na francuskom) može se naći na adresi www.thomassankara.net.

2009. godine je američki režiser Robin Šafild (Robin Shuffield) snimio dokumentarni film „Thomas Sankara – The Upright man“: http://www.youtube.com/watch?v=HvBC7tmgFFM

У тексту ”Равногорци у логору на Црвеном крсту” аутор Ана Јовановић је, коментаришући публикацију ” Логор на Црвеном крсту” чији сам аутор, на неколико места дала интерпретацију онога што сам написао а са чим никако не могу да се сложим. Због прилично несрећног тумачења онога што сам написао, није ми преостало ништа друго до да покушам да објасним евентуалне нејасноће.

Најпре део око ревизије историје. Како ревизија у свом основном значењу подразумева ”испитивање тачности, веродостојности” то је разумљиво да је поступак испитивања тачности историјских података има за циљ исправљање евентуалних грешака које се лако могу наћи у свакој науци. Да није било ревизије, Земља би још увек била плоча. Припадам генерацији која је из историје учила да су Бугари јужнословенско племе на шта ће се данас сваки студент прве године историје слатко насмејати. Ревизија је, дакле, више него неопходна свакој науци, па и историјској док је њено одсуство далеко од сваке науке, својствено тоталитарном схватању друштва и света око себе.

У даљем тексту А.Јовановић спочитава аутору да није довољно објаснио улогу Љотићеве групације ” Збор ” чиме их,наводно, ставља у позицију ”неутралних учесника историјских догађања”. Као да се овде заборавља да се публикација бави искључиво логором на Црвеном крсту и његовим заточеницима па се очекује да се посебно бавим политичким животом у Нишу за време рата!

Долазе на ред и Равногорци или ЈВуО у логору. Не желећи да будем адвокат овог покрета, износим податке. Када  је логор на Црвеном крсту у питању, дуго се крило па се нигде у валиднијој литератури и не може наћи да је на њему био и велики број припадника ЈВуО (четници Драже Михаиловића) заробљених крајем 1941. и почетком 1942. у околини Рашке, Алексинца, Делиграда у борбама са Бугарима и Немцима. Именом и презименом, са пратећом документацијом из архива чију нумерацију имате на крају публикације, знамо за њих 103. Као историчар који брине о збиркама везаним за логор на Црвеном крсту наглашавам да немам потребу да се стављам на било коју од зараћених страна у грађанском рату. Четнике и партизане су изједначили Немци и Бугари који су их протерали заробљене кроз капије логора. Посао историчара је да трага за новим подацима и да је А. Јовановић мало студиозније, без предрасуда политичке конотације, прегледала документ из 1944. у коме се говори о намери Чегарског корпуса да ослободи заточене четнике из логора, морала би себи да постави неколика питања: одакле и 1941,1942,1944. четници заточени у логору? На већини докумената је присутан печат ОЗНЕ – да ли је то разлог због кога су ова документа постала доступна јавности тек пре неколико година? И, наравно, ако су четници у логору – где је ту прича о њима као сарадницима окупатора  током окупације?

Мрак грађанског рата се споро диже а ми као да заборављамо да је немогуће све објаснити поделом на леве и десне, црне и беле. Истраживање овог периода тражи разумевање људских поступака без обзира на боју униформе или грб на капи; само такав приступ нас може приближити Истини. А.Јовановић се бави, са своје стране, шпекулацијама које нас остављају у вечитој подели: чак и у призорима у којима је описано јуначко, пркосно држање пред смрт Анете Андрејевић и Стевана Веселиновића- чак и ту А. Јовановић уочава њихову политичку подељеност. Сведочанства о њиховој смрти чувају се из изјава преживелих логораша-очевидаца и ја сам изворе тако и пренео, без потребе за додатним интервенцијама. Зашто баш њих? А зашто не баш њих ?

Након свега, ваља се запитати још нешто: да ли је по историју опасније када се чињенице преувеличају или прећуте? Склон сам да поверујем у ово друго. Оно што је преувеличано лако је препознатљиво и као такво само по себи смешно. Оно што је прећутано, са друге стране, носи собом опасност експлозије када избије на видело. Тако су, рецимо, преживели логораши Стаменко Мартић, Раде Биорац,Фрањо Ваш и многи други још 1955. године дали податке о четницима у логору на Црвеном крсту да би тек 2011.године ови људи били споменути у публикацији о коју се на свој начин осврнула А. Јовановић.

У прилогу достављам фотос плаката из 1943. на коме се јасно види да ће услед одмазде бити стрељано 25 комуниста и 15 присталица Драже Михаиловића (четника). Копија овог документа је дуго стајала у поставци на логору на Црвеном крсту с тим што је  тексту 15 присталица Драже Михаиловића прецртано фломастером и остало нечитко а плакат исечен испод имена последњег комунисте. На тај начин створен је утисак да су стрељани само комунисти. Истина је као уље, лако избије на површину.

Нека овај плакат буде симбол онога како се не треба односити према сопственој прошлости. Ако научимо да макар заточенике логора не делимо на боје, јер то нису радили ни они који су их ту сместили, научили смо много.

Prvi osnovni sud u Beogradu 5. oktobra je proglasio mrtvim Dragoljuba Dražu Mihailovića, a kao datum njegove smrti odredio je 31. jul 1946. godine. Time je otvoren put za rehabilitaciju vođe četničkog pokreta,  odnosno poništavanje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem za zločine počinjene tokom Drugog svjetskog rata.

„Dragoljub Draža Mihailović je bio nacistički kolaboracionist tokom Drugog svjetskog rata, ali je suradjivao i sa saveznicima. Njegova rehabilitacija može samo iznjedriti nove podjele na Balkanu, upozorava britanski povijesničar dr Marko Attila Hoare.

http://www.slobodnaevropa.org/content/mark-hoare-o-rehabilitaciji-draze-mihailovica/24744736.html

Biltenom se povremeno obaveštava javnost o aktivnostima na razotkrivanju ciljeva, metoda i raznih mogućih posledica farsičnog sudskog procesa za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, ratnog zločinca i manje ili više pouzdanog saradnika svih okupatora Srbije i Jugoslavije kao i svih njihovih lokalnih pomagača. Mihailović se danas – iako je u ratnoj realnosti bio tek nevidljivi heroj i legenda pohvalnih izveštaja italijanskih, nemačkih, nedićevskih i ustaških oficira – kičerajskom i falsifikatorskom propagandom promoviše u nekakvog nepriznatog heroja i legendu “antifašističkog” otpora. Uzurpacijom institucija i pervertovanjem pravnog i političkog sistema, vladajuće strukture koje su započele i nastavljaju ovakvu praksu, bezobzirno ponižavaju žrtve četničkih zločina i degradiraju sva prosvetiteljska i humanistička dostignuća našeg društva. Materijali sakupljeni i preporučeni u ovom biltenu, od kojih su mnogi već i publikovani, treba da omoguće svim zainteresovanima kao i najširoj javnosti pregled i pristup osnovnoj dokumentaciji i argumentaciji protiv špekulantskih inicijativa revizionističkih i reakcionarnih političkih snaga i njihovih trabanata. Posebno je važno istaknuti da ovakva dokumentacija i argumentacija skoro uopšte ne opstaje u medijskoj sferi ili – zahvaljujući poslušničkoj i udvoričkoj uređivačkoj politici većine današnjih medija u Srbiji – u njoj zauzima samo efemerno mesto. Bilten je nastao na tragovima inicijative “NE REHABILITACIJI” i tribine “NEMA REHABILITACIJE za ratne zločince i saradnike okupatora”. Prvi broj je pripremio i uredio Nebojša Milikić. Izlaziće povremeno u skladu sa događajima koji slede i sa mogućnostima uređivača.

preuzmi bilten NEMA REHABILITACIJE!

U hotelu Palace u Beogradu, 12. i 13. oktobra 2012, održan je međunarodni okrugli sto pod nazivom No pasarán. Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije. Skup su zajednički organizovali udruženje „Španski borci 1936-1939“, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu i regionalna kancelarija za jugoistočnu Evropu Rosa Luxemburg Stiftung. Okrugli sto je trajao dva dana i sastojao se od pet panela, u kojima su učešće uzeli brojni stručnjaci iz Španije i iz bivših jugoslovenskih republika, različite teorijske i praktične provenijencije. Skupu je prisustvovala publika od tridesetak slušalaca.

http://www.rosalux.rs/sr/artikl.php?id=194