U decembru 2016. godine je objavljena vest da je u pripremi zakon kojim će prostor nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u Beogradu biti trajno zaštićen, tako što će na njemu biti izgrađen spomen kompleks posvećen žrtvama genocida, okupacije i ratnih zločina. U pitanju je Zakon o Ustanovi spomen-žrtve, čiji je predlog Vlada Republike Srbije nedavno podnela na razmatranje i usvajanje republičkom parlamentu. Predlog je već podržan od strane predsednika Tomislava Nikolića.

U javnosti je ovaj zakon predstavljen kao značajan događaj, kao „prvi korak ka obeležavanju poslednjeg neobeleženog velikog logora u Evropi“ i najava kraja dugogodišnjeg nemarnog odnosa prema ovom istorijski važnom mestu stradanja.

Međutim, sam predlog zakona koji će se uskoro naći u parlamentu ostavlja malo prostora za optimizam i nadu da će najveći logor u okupiranoj Srbiji zaista konačno dobiti dostojno spomen obeležje. Naime, Ustanova spomen-žrtve kakva je zamišljena ovim zakonom predstavlja kontinuitet sa spornom politikom sećanja na Sajmište, onom koja je obeležila poslednjih sedam decenija, a sam tekst zakona sadrži brojne problematične, ideološki obojene interpretacije istorije ovog mesta i njegove simbolike.

Pre nego što se osvrnem na sporna mesta u predlogu zakona, ukazujem i na jedan njegov pozitivan aspekat. Novim republičkim zakonom Sajmište se proglašava za „prostorno kulturno-istorijsku celinu“ i „područje posebne namene“, što treba da osujeti planove onih koji su poslednjih decenija u Sajmištu videli pre svega ekskluzivnu lokaciju, mesto za „strane investicije“ i „komercijalne sadržaje“. Međutim, problem Sajmišta nikada nije bio samo uređenje njegovog fizičkog prostora, nego pre svega to šta na tom mestu treba da bude glavni objekat sećanja. U onome „šta“ leže glavne mane predloga novog zakona na koje zelim da ukažem.

Prvo, u zakonu se Sajmište pominje isključivo kao lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve. Sajmište, navodi se u Članu 1, mesto je koje zbog svog „značenja uzvišene tragike“ među Srbima, Jevrejima i Romima predstavlja adekvatan prostor za „ispunjavanje trajnog pamćenja i spomena pravednih i herojskih žrtava genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina“. Nigde u zakonu ne piše da će memorijalna ustanova koja se gradi na autentičnom mestu stradanja biti posvećena pre svega istoriji logora koji se tamo nalazio i njegovim žrtvama, što je ustaljena praksa širom Evrope. Umesto toga, Sajmištu je namenjeno da bude memorijalno mesto opšteg karaktera, gde će se obeležavati istorijski događaji koji nemaju neposredne veze sa logorom koji se tamo nalazio. Indikativno je i to da se Sajmište ne spominje u nazivu memorijalnog kompleksa, već on nosi generični naziv „spomen-žrtva“.

Drugo, u Članu 1 predloga zakona lokalitet na kome će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve opisan je kao mesto „na kojem je u Drugom svetskom ratu, na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske bio koncentracioni logor za Srbe, Jevreje i Rome“. Ovaj opis je neprecizan i krajnje tendenciozan. Tačno je da se Sajmište formalno nalazilo na teritoriji NDH koja se prostirala do leve obale Save u Beogradu, ali je sporazumom između nemačke komande u Beogradu i Pavelićeve vlade u Zagrebu Sajmište bilo stavljeno pod kontrolu nacističkog bezbednosnog aparata. Dakle, Sajmište je sve vreme (čak i na samom kraju rata, kada su upravu logora privremeno preuzele ustaše) bilo nacistički logor i deo Srbije pod direktnom okupacijom Nemačke. Predlogom zakona, međutim, sugeriše se da je to bio ustaški logor.

Ne verujem da su autori zakona svesno propustili da pomenu da je Sajmište bilo nacistički logor, niti tvrdim da su namerno pokušali da ga u potpunosti „pripišu“ NDH. Sva je prilika da je u pitanju previd koji će, nadam se, biti ispravljen. Pa ipak, potenciranje suštinski irelevantne činjenice da je Sajmište bilo na teritoriji NDH (pa makar i kao nacistički logor) ima svoju istoriju i jasne političke konotacije. Još krajem osamdesetih, Milan Bulajić, inicijator i prvi direktor Muzeja žrtava genocida, insistirao je na ovom podatku i plasirao ga u javnosti da bi uspostavio simboličku vezu između logora Sajmište i stradanja Srba u NDH i na taj način opravdao svoje nastojanje da baš na Sajmištu kao reprezentativnoj lokaciji bude memorijalni centar posvećen pre svega stradanju Srba. Činjenica da se Sajmište ponovo karakteriše kao logor „na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske“ ukazuje na to da je ova ideološka matrica još uvek aktuelna, ali i nagoveštava da će i Ustanova spomen-žrtve biti fokusirana pre svega na događaje u NDH.

Osim toga, opis Sajmišta kao logora „za Srbe, Jevreje i Rome“ bez bilo kakve kvalifikacije je takođe problematičan. Iako većina žrtava logora Sajmište jesu bili Srbi, ovakva formulacija prenebregava činjenicu da je Sajmište uspostavljeno kao Judenlager, to jest da su jedino Jevreji bili žrtve sistematskog uništenja u gasnom kamionu. U nacrtu zakona, osobenost sudbine Jevreja na Sajmištu ničim nije naznačena, niti je ukazano na značaj koji ovaj logor zauzima u istoriji Holokausta. Kako tvrdi američki istoričar Kristofer Brauning, ubijanje Jevreja na Sajmištu predstavljalo je „začeće“ šireg plana po kome bi evropski Jevreji bili uništeni i „nagovestilo efikasnost i rutinsku hladnokrvnost“ koja će tek narednih godina biti usavršena u nacističkim logorima smrti. Prema tome, zakon koji prema svojoj preambuli oličava brigu srpskog društva za žrtve Holokausta, formulisan je na način koji upravo prenebregava status Holokausta kao posebnog istorijskog događaja i jedinstvenog primera ljudskog stradanja.

Treće, u Članu 2 Predloga zakona definišu se pojmovi genocid, Holokaust i porajmos (genocid nad Romima), i posebno „genocid nad srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije“. Da je u NDH počinjen genocid nad srpskim narodom nije sporno, ali jeste tvrdnja da se nemački zločini nad srpskim stanovništvom u okupiranoj Srbiji, ili zločini albanskih kolaboracionista, takođe mogu na taj način okarakterisati. Mere odmazde koje je nemački okupator sprovodio u Srbiji nisu imale karakteristike genocida, te se ovakvom konstatacijom još jednom marginalizuje specificnost sudbine Jevreja koji su u okupiranoj Srbiji bili jedine žrtve genocida. Isticanje zločina na Kosovu i „posebne“ uloge albanskih kolaboracionista u genocidu je naročito sporno, jer ovi zločini ne samo da nemaju nikakve veze sa Sajmištem, već predstavljaju pokušaj da se Kosovo, kao večiti motiv srpskog nacionalističkog diskursa, uvrsti i u sećanje na Drugi svetski rat. Time se Sajmište direktno instrumentalizuje za potrebe aktuelne politike.

Konačno, Član 3 predloga zakona definiše strukturu Ustanove, koja će se sastojati od „postojećeg Muzeja žrtava genocida“, „muzeja holokausta (sic)“ i „muzeja porajmosa“, s tim da će poslednja dva imati „odgovarajuću autonomiju“ u okviru institucije. Ovakva struktura se nigde ne spominje u delu zakona posvećenog upravljanju muzejom (članovi 9-15). Nigde nije naznačeno kako će predstavnici „autonomnih“ muzeja biti zastupljeni u upravnom odboru, ko ce njima rukovoditi ili kako će im biti dodeljivana budžetska sredstva. Nije precizirano ni u čemu će se sastojati „autonomija“ iz Člana 3, niti zašto je ona potrebna, kao ni to da li će Muzej žrtava genocida nastaviti da funkcioniše u okviru Ustanove spomen-žrtve, ili će on osnivanjem Ustanove prestati da postoji. Činjenica da je deo zakona o upravljanju Ustanovom spomen-žrtve doslovce prepisan iz Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida iz 1992. godine ukazuje na to da nova institucija nije ništa drugo nego novo ime za Muzej žrtava genocida, s dodatkom dva delimično „autonomna“ ogranka.

Uzevši u obzir do sada pomenuto, nameće se utisak da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve, umesto mesta sećanja na stradale u logoru Sajmište Srbija dobija „srpski Jad Vašem“, onakav kakvim su ga krajem osamdesetih godina zamislili i osmislili Milan Bulajić i Klara Mandić, a 1992. ih zdušno podržali Miloševićev režim i Vojislav Šešelj. Ustanova spomen-žrtve baviće se, kako stvari stoje, prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu, dok će muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno i tematski izdvojeni. Time će biti institucionalizovana u Srbiji višedecenijska praksa da se Holokaust marginalizuje i posmatra isključivo kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi deo istorije Srbije. Srbija, naravno, ima pravo na svoj Jad Vašem, ali ne na Sajmištu, mestu koje ima svoju jedinstvenu istoriju i tragičnu prošlost. Žrtvama Holokausta ubijenim u gasnom kamionu u proleće 1942. preti izopštenje iz istorije ovog mesta, koje će biti ustupljeno srpskim žrtvama kao glavnom objektu sećanja.

Sve ovo sam predvideo još pre pet godina i u zaključku knjige Staro sajmište: Mesto sećanja, zaborava i sporenja napisao da će oni koji budu odlučivali o sudbini Sajmišta najverovatnije nastaviti u pravcu zacrtanom u prošlosti, i umesto da kreiraju novu kulturu sećanja, zasnovanu na činenicama vezanim za žrtve logora Sajmište, pokušati da među postojećim, problematičnim interpretacijama pronađu najmanji zajednički imenitelj, a Holokaust ostave na margini kolektivnog sećanja. Izvesno je, dakle, da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve Sajmište, umesto dostojnog spomen obeležja, dobija samo trajni podsetnik na ranije propuste i dokaz da sporna politika sećanja iz osamdesetih i devedesetih jos uvek definiše odnos prema prošlosti.

Jovan Byford, http://pescanik.net/sporni-zakon-o-starom-sajmistu/, 11.02.2017.

Piše: Nada Banjanin Đuričić

Znaju li Beograđani koji piju i obeduju u restoranu “So i biber” na levoj obali Save, na Starom sajmištu u broju 19, da se u toj zgradi, u nekadašnjem Turskom paviljonu, tokom rata od ’41. do ’44. u sklopu nacističkog Jevrejskog logora Zemun, kasnije, Prihvatnog logora Zemun, nalazilo kupatilo i – mrtvačnica? Efemeran podatak? 

Spada li taj podatak u domen informacija od javnog značaja? Da li ljudi individualno, jedan po jedan, treba da šalju popunjene formulare Službi za katastar nepokretnosti i da se raspituju šta se u kojoj zgradi na Starom sajmištu nalazilo pre 70 godina? Ili bi, možda, očuvane originalne zgrade iz tog perioda trebalo da budu pod zaštitom države, kao sastavni deo memorijalnog kompleksa, možda muzej, a do tada ispred svake bi trebalo da se nalazi makar tabla sa oznakom: “Ova zgrada je sazidana 1938. kao Turski paviljon na Beogradskom sajmištu. Tokom nacističke okupacije bila je sastavni deo Jevrejskog logora Zemun, korišćena je kao kupatilo i mrtvačnica.”

Preko puta, u broju 20, nalazi se još jedan restoran “Posejdon” sa velikom sportskom salom i teretanom. Zar ne bi ispred njega trebalo da stoji tabla sa natpisom: “Ova zgrada je sazidana 1937. i poznata je kao zadužbina Nikole Spasića na Beogradskom sajmištu, tj. kao Spasićev paviljon. Tokom nacističke okupacije korišćena je kao bolnica Jevrejskog logora Zemun. U njoj je kao medicinska sestra radila Hilda Dajč, studentkinja arhitekture koja se dobrovoljno prijavila da pomaže zatočenicima. I sama Jevrejka, ubrzo je ubijena u gasnom kamionu”.

Zar Beograđanima nije poznat film Gorana Paskaljevića “Kad svane dan,” ili prošlogodišnja đačka predstava “Nevidljivi spomenici” u Bitef teatru; zar Beograđani nisu čuli za roman Davida Albaharija “Gec i Majer,” ili bar za prošle godine NIN-ovom nagradom nagrađeni roman Filipa Davida “Kuća sećanja i zaborava”, zar Beograđani nisu čitali ispovest Beate Niman “Moj dobri otac,” ili gledali dokumentarni film “Dobri otac,” zar Beograđani nisu videli ni knjigu dr Milana Koljanina “Nemački logor na Beogradskom sajmištu”, ni studiju slučaja dr Kristofera Brauninga “Konačno rešenje u Srbiji – Judenlager na sajmištu”, ni knjigu dr Jovana Bajforda “Staro sajmište, mesto sećanja, zaborava i sporenja” ili makar “Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44…” (jer svi pomenuti naslovi, kao i mnogi drugi, bave se, ako ne eksplicitno, onda velikim delom, upravo ovom tematikom). Ili više ne čitaju knjige, više nemaju internet, više ne idu u pozorište, više ne gledaju filmove…?

Ili, možda, nigde nema tako dobre kafane i nigde nema tako dobre teretane kao na Starom sajmištu? Ili nas je možda povratak surovog kapitalizma potpuno izopačio i potopio sve ljudsko u nama? Ili možda mislimo da one hiljade duša jevrejskih žena, dece i staraca, zajedno sa romskim i srpskim dušama – ako je uopšte važno koliko kojih, i ako nije “nedostojno čoveka” (T. Adorno) pominjati brojeve – koje su na tom mestu skončale svoje anonimne, nevine živote i stopile se u cifru od oko (kako piše) “40.000”, a na drugom mestu (kako piše) “100.000” žrtava fašizma, nije vredno pažnje? Ili nam je možda dosadilo ono otrcano “smrt fašizmu, sloboda narodu”, pa smo ga nijansirano protumačili i prećutno se saglasili da – pomalo fašizma ne može da škodi? Ili možda ono “sloboda narodu” tumačimo tako da samo neki narod ima slobodu, pa onda može slobodno da gazi po starim, već zaboravljenim žrtvama?

Hoće li to Beograd da bude metropola u kasabi, ili je možda tek čaršija? I kako se to započinje gradnja nekakvog “Beograda na vodi” tačno preko puta tog istog Starog sajmišta, mesta stradanja, i ponovo, kao pre 70 godina taj grad na njega ravnodušno gleda, i kako se ponovo aktuelizuju zastrašujuće reči Davida Albaharija o tom “… Beogradu koji ih, sa druge obale reke, nemo posmatra.”

Holokaust (grč. holos – ceo, potpun; kaustos, spaljen, uništenje spaljivanjem, kod Grka i Rimljana: žrtva paljenica) naziv je za sistematski planski državni progon i genocid nad oko šest miliona evropskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, koji su počinili nacistička Nemačka i njeni saradnici. Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila 27. januar (dan oslobođenja Aušvica) Međunarodnim danom sećanja na žrtve Holokausta.

Jevrejski logor Zemun je ključno mesto za istoriju Holokausta u Srbiji. Za manje od dva meseca tokom proleća ’42. u njemu je ubijena skoro polovina ukupnog broja Jevreja sa teritorije okupirane Srbije. Na taj način je Srbija postala prva zemlja pod nacističkom okupacijom proglašena “očišćenom od Jevreja”, kako je Emanuel Šefer, da bi se pohvalio, izvestio svoje pretpostavljene u Berlinu… Pored toga, ovo mesto ima veliki značaj i u široj istoriji uništavanja evropskih Jevreja jer su događaji na Sajmištu, kako piše američki istoričar Kristofer Brauning “nagovestili efikasnost i rutinsku hladnokrvnost koja će kasnije biti usavršena u logorima smrti”. Zato se ovaj zločin posmatra kao “začeće jednog šireg plana za uništenje evropskih Jevreja”.

I tako, učenici triju beogradskih škola sa svojim profesorima uveliko spremaju svečani program kojim će 27. januara 2016. odati poštu žrtvama nacizma i upozoriti javnost na opasnost opakog zaborava zločina uz odlomke iz pisama Hilde Dajč i reči Prima Levija, Elija Vizela, Davida Albaharija, Filipa Davida, Jehude Amihaija, Beate Niman, Reli Alfandari… ali zbog “zaborava i sporenja” (čitaj: kapitalizma na srpski način) nije im dopušteno da komemoraciju žrtvama Holokausta održe na mestu stradanja, na mestu nekadašnjeg logora, na Starom sajmištu. Moraće oni da potraže neki drugi, neutralniji, prihvatljiviji prostor. Možda bi bilo najbolje da se sa svojim učenicima povuku i zatvore, nazad, u svoje škole. Tamo, gde im je i mesto.

Jer, za to vreme, na Svetog Savu neki Beograđani moraju imati priliku da mirno piju i obeduju u restoranu “So i biber” u Turskom paviljonu, a neki drugi Beograđani ne smeju propustiti svoj uplaćeni termin u teretani “Posejdon” u Spasićevom paviljonu na Starom sajmištu. Znaju se prioriteti.

Neće odustati profesori i đaci. Održaće svoj program u Kulturnom centru Rex, u Jevrejskoj ulici 16, u zgradi nekadašnjeg dobrotvornog jevrejskog društva “Oneg Šabat i Gemilut Hasadim”. Simbolika postoji, jer su stanari tog doma za stare i bolesne među prvima stradali kao žrtve “dušegupke”.

Ovih dana se čuje i pitanje: “Da li je u redu da se na Svetog Savu održava komemoracija žrtvama nacizma, Sveti Sava je ipak srpska slava. Ne ide uz komemoraciju”. Je li takav stav izraz antisemitizma ili nije (jer znamo da Srbi “nikad nisu bili antisemiti” mada se u jednom dokumentu tzv. “Vlade narodnog spasa” Milana Nedića iz ’42. navodi “… zahvaljujući okupatoru, oslobodili smo se Jevreja”)? Ako nije antisemitizam, šta li je, bezazlena reakcija na flagrantno kršenje običajnosti?

I, šta bi na sve to rekao Sveti Sava, da je živ? Danas, u ovoj našoj sekularnoj državi, u ovom našem građanskom, demokratski orijentisanom društvu, on bi, kao hrišćanin, prosvetitelj i humanista, s poštovanjem i pijetetom, zakazao komemoraciju. Očitao bi lično, ako ne “kadiš”, (molitvu za mrtve) ono makar “Oče naš” (opelo) i za žrtve Holokausta, i za žrtve genocida i za sve žrtve svih drugih ratnih zločina, i pomolio se – za mir.

prenosimo članak iz nedeljnika Vreme:
Ivan Ivanji, Moj krik iz dečjih usta
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1302836

OSEĆAM OBAVEZU DA GOVORIM O HOLOKAUSTU. SVE VEĆU, ŠTO NAS JE MANJE ŽIVIH KOJI MOŽEMO DA SVEDOČIMO O TOM VREMENU ZLA. ISTOVREMENO MI SE SVE BESMISLENIJE ČINILO TO ŠTO IMAM DA KAŽEM, ČINILO MI SE DA MALO KO ŽELI DA ČUJE, ŽELI BUDUĆNOST KOJA SE SEĆA MOJIH STRAŠNIH VREMENA. POGOTOVO U SRBIJI, U BEOGRADU, KOJI SU TAKO TEMELJNO OČIŠĆENI OD JEVREJA. A ONDA SU UČENICI TREĆE BEOGRADSKE GIMNAZIJE KRIKNULI NA POZORNICI BITEF TEATRA. TAJ KRIK DEVOJČICA I MOMAKA SEDAMDESET GODINA MLAĐIH OD MENE BIO JE MOJ URLIK, MOJ PROTEST ŠTO JE SVET TAKAV, KAKAV JESTE, MOJ VAPAJ ZA RODITELJIMA, PLAČ ZA SVIM MOJIM MRTVIMA, ZA KOJI JA NISAM NIKAD BIO SPOSOBAN

U Nemačkoj i Austriji više desetina puta sam pozivan da govorim o koncentracionim logorima pred različitom publikom, najčešće u školama, u Srbiji doskoro nikada. Logično je da je u zemlji koja je odgovorna za holokaust interesovanje drugačije nego kod nas. Zbog toga sam se iznenadio, ali rado odazvao pozivu profesorke Jelene Kručičanin da 23. oktobra prošle godine dođem u Treću beogradsku gimnaziju i razgovaram sa učenicima na tu temu, jer se u okviru nekog projekta posebno pripremaju za nju. U principu, uvek se odazivam kad neko želi da razgovara sa mnom o holokaustu, mislim da je to moja obaveza, obaveza svih nas koji smo nekim čudom još živi i možemo da posvedočimo šta se zaista događalo, ali u prvi mah tom razgovoru sa srednjoškolcima nisam pridavao poseban značaj. Tek pola godine kasnije saznaću da sam se uključio u nešto što će me oduševiti.

Upravo tokom ovog maja slučajno sam pozvan na nekoliko međusobno nepovezanih programa u Beogradu, koji su za cilj imali borbu protiv zaborava.

PERFORMANS U TOPOVSKIM ŠUPAMA: Gabrijela Nikolić, likovna umetnica, koja je dve decenije provela u Kanadi, a sad je u Beogradu, smogla je snage da pred zidom Topovskih šupa 17. maja organizuje performans koji je nazvala “Jedan život ima 52 dana”, posvećen jevrejskim žrtvama holokausta. Možda sam isuviše konzervativan, ne bih umeo čak ni da objasnim šta se sve danas naziva performansom, svakako akciona umetnost koja prevazilazi stare forme, pa nisam do kraja shvatio simboliku dešavanja koje nam je priređeno. Učestvovao je hor “Braće Baruh”, izveo je nekoliko veoma lepih, prigodnih tačaka. Peklo je sunce, ja već dosta teško stojim na nogama, doneli su mi odnekud stolicu, bio sam jedini koji je sedeo, pa mi je bilo neprijatno. Za mene je bitno što su odavde Jevreji i Romi kao taoci odvođeni na streljanje od 22. avgusta do 12. decembra 1941. Verovatno je među njima bio i moj otac. O tome sam pre dve godine pisao u “Vremenu”, a Gabrijela Nikolić se izričito poziva baš na taj tekst kao inspiraciju i zbog mog skeptičnog pitanja da li će se iko svega toga sećati kaže: “Moj odgovor njemu je, sećaćemo se.”

Spomen-ploča na starom, oronulom zidu, koji je namerno ostavljen u tom stanju, postavljena je prilično svečano 27. januara – na Dan holokausta – 2006. godine. Parče zemlje pred njim nazvano je tada spomen-parkom. Pošto nekoliko puta nedeljno prolazim taksijem pored tog zida, mogu da posvedočim da danas o parku nema ni govora, postoji, doduše, nekakva staza do zida, ali na rubu “parka” susedi suše veš, baca se đubre – kao na mnogim drugim zelenim površinama mog Beograda – iz Tabanovačke ulice, koja jedina prolazi pored obeležja sa pločom, niko ne može da vidi da je ovde nekada nečega bilo, što bi valjalo zapamtiti, a što je trajno obeleženo. Jedan od beogradskih zaboravljenih spomenika. Niko ne zastaje da bi se obavestio o čemu je reč. Tom ulicom tutnje kamioni i automobili, pešačka staza uopšte ne postoji, pa zbog toga pešaka gotovo da i nema.

Na performans je došlo svega četrdesetak ljudi, ako se ne varam, svi isključivo iz Jevrejske opštine Beograda, nijedan predstavnik bilo koje državne ili političke institucije. Koliko sam zapazio, čak ni predstavnik Roma nije pozvan ili nije našao za shodno da se pojavi. Novinska agencija Tanjug je, kao što je red, kratkom vešću javila da se nešto zbilo. Posle toga je zavesa zaborava ponovo mogla da se spusti pred Topovske šupe.

Kada je to sve već tako, možda bi bolje bilo da ničega nema, jer upravo ta poseta mi je govorila da osim “nas” – a ko smo to “mi”? – ovo ovde nikog ne zanima.

Delta (Miškovićeva Delta) tvrdi da namerava da još ove godine počne izgradnju velikog tržnog centra na čijem ulazu bi se dostojno obeležilo šta se na istom mestu događalo 1941. godine. Projekat je izradio arhitekta iz Izraela, o čemu sam pisao u “Vremenu”. Predsednik Saveza jevrejskih opština dr Ruben Fuks rekao mi je da je bio u kontaktu sa arhitektima, da je projekat promenjen, proširen i na jednu od starih baraka, koja će biti sačuvana…

POSLEDNJE ODREDIŠTE AUŠVIC: Istorijski muzej Srbije otvorio je 15. maja izložbu “Poslednje odredište Aušvic”, koju je zajedno sa povelikim stručnim timom, koliko ja znam, inspirisao i priredio neumorni Milan Koljanin. Zaista je najzad prikupljena ona ogromna građa o najvećem logoru smrti, koja je relevantna za Srbiju i logoraše iz Srbije, filmovi, fotografije, arhivski materijal, usmena svedočanstva poslednjih živih svedoka i njihovih porodica. Na odgovarajućim panoima zabeleženo je preko 10.000 imena. Izložba je otvorena do 10. jula, predviđeno je i pet javnih tribina, na prvoj, “Svedoci Aušvica”, 21. maja učestvovao sam i ja i da odmah kažem, samo petorica nas, koji smo bili u Aušvicu, bili još smo živi i dovoljno zdravi da smo mogli da se pojavimo. Petoro od deset hiljada. Živih svedoka uskoro više neće biti.

U ime vlasti na taj razgovor nije došao niko, od političara samo Borko Stefanović iz DS-a. Prisutno je bilo tridesetak pretežno mladih ljudi, iako su pozvani na razgovor sa nama samo je jedan od njih postavio pitanje, i to o međusobnoj solidarnosti zatvorenika u Aušvicu. Nisam bio zadovoljan. Nije bilo zvučnika, ni mikrofona, koji bi se prineo publici, jedva smo se razumevali. Nismo rekli ništa novo. Pročitan je, na primer, apel bivših logoraša Aušvica iz Jugoslavije, koji je još 1991. godine upućen tadašnjim rukovodstvima zajedničke države da sačuvaju zemlju.

Dobro je što izložba naglašava koliko je Jevreja iz Bačke odvedeno i ubijeno u Aušvicu, ali isto tako da su tamo stradali i mnogi partizani i partizanke, da to nije bilo odredište samo za ubijanje Jevreja, nego je u početku bio namenjen Poljacima.

Nisam otišao obogaćen nekim vrednim iskustvom, nego opet pomalo tužan. Pomislio sam, eto, pojedinci kao Gabrijela Nikolić i Milan Koljanin bore se za uspomene, za sećanje na užase koncentracionih logora, jer nas koji smo to doživeli gotovo da više nema, slabi smo, stari, pomalo i ravnodušni, jer ništa više ne možemo da učinimo. Izlazeći na Trg Nikole Pašića bio sam uveren da tragedija logora odlazi u zaborav. I ranije sam često tvrdio da nije stvar poslednjih svedoka Vremena Zla, da li će se i kako u budućnosti pominjati zločini nacista, nego mladih, koji će urediti svoj život prema svojim idejama, a oni, razume se, gledaju u budućnost, a ne u prošlost. Ako njih bude baš briga za nas, to je njihova stvar, reč je o njihovom životu.

PRINUDA NA SEĆANJE: U Nemačkoj postoji zakonska obaveza da svaki gimnazijalac u toku svog školovanja bar jedanput organizovano mora da poseti memorijalni centar nekog bivšeg koncentracionog logora. Centralni savet Jevreja u Nemačkoj čak je zahtevao da se to proširi na sve škole, da svaki učenik posle svoje devete godine života mora sa tim da bude suočen. Dobro, reći će neko, to važi za Nemce, njihove dede i pradede su osnovali i vodili te logore, ali šta se to tiče nas u Srbiji? Na neki način isto se ovih dana pitala vodeća, desna partija Bavarske, CSU. Njena argumentacija je da baš u školama nižeg ranga od gimnazije ima mnogo stranaca i da njih ne treba prisiljavati da se suočavaju sa takvim temama, jer ih ne bi ni razumeli. Ja bih tiho dodao da su saznanja o logorima jednako zanimljiva za potomke žrtava, kao za potomke zločinaca, takođe i za sve potencijalne žrtve i dželate, a to su, nažalost, svi ljudi na svetu, kao što dešavanja na raznim meridijanima i sada dokazuju, ali ne bih zakonom nikog prisiljavao ninašta.

Martin Valzer poslednji je živi predstavnik velike četvorke pisaca koji su, po mom mišljenju, obeležili nemačku književnost druge polovine XX veka, one nove Nemačke izrasle posle rata, “nemačkog čuda”, koji su najupečatljivije pisali o njoj. U njih spadaju Hajnrih Bel (1917–1985), Zigfrid Lenc (1926–2014) i Ginter Gras (1927–2015). Ta četvorica su u svojim delima najozbiljnije obradili period koji ja nazivam Vremenom Zla. Valzer je 1998. godine dobio “nagradu za mir”, koju svake godine dodeljuje udruženje nemačkih knjižara na međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu na Majni. Zbog njegovog govora tim povodom izbio je skandal. On je, pored ostalog, izjavio:

“Nema čoveka, koga možeš shvatiti ozbiljno, nema čoveka pri čistoj svesti, koji bi mogao da pokušava da još nešto dosoli užasima u Aušvicu, ali ako mi svakoga dana mediji pod nos stavljaju tu prošlost, onda zapažam da se nešto u meni brani protiv te neprekidne prezentacije naše sramote(…) pa pokušavam da gledam u drugu stranu.” Takođe je rekao da se “…sramota instrumentalizuje u sadašnje svrhe”. Ja, bivši logoraš, razumem Valzera i slažem se s njim, ali mediji i političari u Nemačkoj su graknuli na njega da to nije bio “govor mira”. Shvatili su ga pogrešno, kao da je zahtevao da se o svemu tome više uopšte ne govori, počeli da tragaju za antisemitizmom u njegovim romanima.

I opet postavljam pitanje: šta se to tiče nas u Srbiji? Zasad nemamo problem da mladim ljudima dosađujemo pričama o nemačkim koncentracionim logorima – dosađujemo im sa drugim temama, koje možda odbacuju, jer se isuviše napadno insistira na njima – ali za mene je važno pitanje da li ćemo sa “našim” logorima u Beogradu, pre svega sa Starim sajmištem i sa Topovskim šupama, jednog dana početi da delujemo kontraproduktivno, jer će nam reći: “Mi smo treća generacija posle tih strahota, ostavite nas na miru!”

NEVIDLJIVI SPOMENICI: Tužan sam, pitam se da li treba da umuknemo, ali iznenada doživljavam preokret. Sve što sam do sada rekao, sve sumnje, zabrinutost, koja polako prelazi u ravnodušnost, odbacujem, pošto sam 19. maja u Bitef teatru posetio predstavu “Nevidljivi spomenici”.

Ne umem da odredim žanr scenskog izvođenja kome sam prisustvovao. Dok publika ulazi na prostoru pred njom nepokretno leži dvadesetak mladih, oskudno odevenih tela prebačenih jedno preko drugog u avetinjskoj polusvetlosti. Podseća na gomile mrtvih logoraša na koje su naišli oslobodioci koncentracionih logora, a izvođači, učenice i učenici Treće beogradske gimnazije, leže nepomično, stiče se utisak da i ne dišu petnaestak minuta dok se publika najzad ne razmesti. Zatim počinju monolozi, dijalozi izvođača, direktno obraćanje publici oštrim, provokativnim, zbunjujućim pitanjima, javljaju se horovi kao iz antičkih, grčkih tragedija, solo pesme, igre, povremeno gotovo ludački, neumorni, ritmički pokreti mase. Dešavanje je tako intenzivno da i publika gubi dah.

Potrebno bi bilo vremena, koliko traje sam taj lament, da bi se nabrojala sva pitanja koja se pokreću. Počinju sa deklaracijom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, pa nastavljaju sa Hitlerom i konstatacijom da ime Hitlera svi znamo, ali niko ne zna ko je sastavio tu najvažniju izjavu o ljudskim pravima, koja važi za sve nas, a ne drži je se gotovo niko. Da li se svi mi na neki način divimo Hitleru? To se pitanje postavlja tako ironično, tako cinično, da pogađa do srži. Pominje se šest miliona ubijenih u Aušvicu i otpočinje brojanje do šest miliona, kaže se koliko bi za to trebalo vremena, da bi se poludelo od samog brojanja, a kamoli od ubijanja ljudi šest miliona puta. Propituje se prošlost dedova i pradedova izvođača, negdašnjih partizana i četnika, a od tolikih samo jedna devojka kaže da može da bude ponosna na jednog svog pretka. Prolazi se kroz istoriju civilizacije i tvrdi da je to istorija holokausta, nabrajanje masovnih ubistava.

Mnogo se govori o spomenicima u Beogradu, i onih kojih nema i onih kojih ima, ali ih ne vidimo, kao što je spomenik petorici ljudi koje su Nemci obesili na uličnoj rasveti na Terazijama 17. avgusta 1941 – jednog učenika, jednog krojača, jednog obućara i dva zemljoradnika (vidi Vreme br. 1241, tekst Ivana Jevića “Terazije, 17. VIII 1941, prim.ur.). Spomenik stoji na tom mestu, samo što ne udarimo u njega, ako žurimo preko Terazija, a ne znamo zašto taj stub ovde “smeta”, za njega su znali samo lopovi, koji su ukrali bronzanu tablu sa objašnjenjem šta on znači, pa se ta ploča morala obnoviti.

GDE BI BREHT APLAUDIRAO: Izvođači, učenici gimnazije, amateri u najplemenitijem značenju te reči, govore bez patosa, kad treba ljutito, besno, kad treba cinično, intenzivno i potresno, kao solisti i kao članovi hora, koji je ovde simbol jedne nove zajednice. Po intenzitetu mene je ta predstava podsetila na izvođenje “Kose” u režiji Mire Trailović, a po strahoti iskaza na “Haleluju” Lebovića i Obrenovića, ali izvedeno tom naivnom, nevinom, strasnom energijom, po utisku nadmašuju sve što profesionalci umeju. Ne, to nije profesionalna pozorišna predstava, to je scenska pitalica i tuga bez ijedne laži. Ja mislim da bi Bertolt Breht gromoglasno aplaudirao i rekao da je to njegov najbolje shvaćeni “Fau efekt”, ali teorija dramaturgije ovde nije bitna.

Naravno da takva dela, kao što je to scensko dešavanje, ne nastaju spontano. Dugačak je spisak pokretača. Jelena i Milena Bogavac su izradile koncept, takođe odgovaraju za režiju i dramaturgiju, kompozitor originalne muzike ja Atila Antal, za scenski pokret se potpisuje Zvonimir Peranić, za koreografiju Rada Kovačević, brojni su asistenti, mentori, stručni saradnici, ali sve se na kraju svaljuje na mlada ramena dvadeset troje učenica i učenika Treće beogradske gimnazije, koji se na programu potpisuju ne samo kao izvođači, nego kao koautori.

Predstava je, kao što se kaže u programu, nastala kroz višemesečni istraživački, umetnički i edukativni proces uz podršku Instituta “Gete” iz Zagreba, Bitef teatra i beogradske Treće gimnazije. Pomoć neke ovdašnje državne institucije ili domaćih sponzora se ne pominje.

KRIK U MOJE IME: Celi naslov onog što smo videli glasi “Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna pozorišna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu”. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni na naš patriotizam, na našu prošlost, na svoje roditelje, na sebe, ali drugi utisak je suprotan i trajan, upravo time, što se o svemu tome govori tako otvoreno, sa takvom tugom, ali i žestinom, dijalektički sve se to opovrgava i ostaje nada da ta generacija otelovljena u dvadeset troje gimnazijalki i gimnazijalaca ne dozvoljava da se zaboravi užas, a istrajava na tome šta mora da bude dobro. Mora! Ne sećam se da sam ikada na sceni video toliko energije, strasti i discipline.

Ja sam imao priliku da 29. maja vidim peto izvođenje predstave čija je premijera bila 26. i 27. marta, u Beogradu ju je do sada videlo oko 800 ljudi. Mediji su objavili šta se dogodilo, ali do sada nije bilo nijedne stručne, pozorišne kritike. “Nevidljivi spomenici” su ušli u selekciju BITEF festivala u okviru BITEF Polifonije (prateći program BITEF-a), a krajem juna biće izvedena u Novom Vinodolsku u Hrvatskoj u okviru završne faze projekta “Dvostruki teret”. Taj projekat “Dvostruki teret: učenje o nacionalsocijalizmu i holokaustu u Evropi” podržava Evropska unija, kaže se da je namenjen učenicama i učenicima gimnazija iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske”. Ne znam šta drugde pripremaju, ali mislim da možemo da budemo ponosni što će to što sam video predstavljati Srbiju.

Već od sredine predstave sam se pitao kako će uspeti da se završi na dostojan i dramaturški potresan način? Kojim rečima? Nema tih reči. A onda je na kraju tih dvadesetak gimnazijalaca neartikulisano zaurlalo. Viknulo, da su mi bukvalno suze pošle na oči. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban, očajni, posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni… Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.

Hvala, deco.

Koncept, režija i dramaturgija: Jelena i Milena Bogavac

Premijera: 27. mart 2015, 20:00, Bitef teatar, Beograd

Predstava Nevidljivi spomenici nastala je kroz višemesečni istraživački, umetnički i edukativni proces tokom koga su učenici i učenice Treće beogradske gimnazije proučavali istoriju Evrope, Beograda i svojih porodica u Drugom svetskom ratu. Tekst predstave zasnovan je na ukrštanju ličnih priča, istorijskih dokumenata, pisama, svedočanstava i podataka iz knjige Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44 koju su uredili Rena Raedle i Milovan Pisarri. Ovoj knjizi, predstava duguje i podnaslov: priručnik za čitanje grada.

I ako tematizuje jedno istorijsko razdoblje, ovo nije istorijska predstava. Ona se bazira na savremenoj interpretaciji sećanja na Drugi svetski rat i na otkrivanju posledica koje su ovi događaji ostavili na Beograd, Srbiju i bivšu Jugoslaviju. Mladi izvođači/ce u ovoj predstavi govore u svoje ime, prezentujući publici istorijske činjenice koje su kroz proces naučili, ali i snažne emocije straha, tuge i besa, koje je bavljenje ovom temom u njima izazvalo.

Polazeći od činjenice da su u ratu i žrtve i zločinci – ljudi, ova predstava postavlja pitanja: šta je to što ljude tera da drugim ljudima nanose zlo i kakvu odgovornost podrazumeva sećanje na najmračnije događaje u istoriji čovečanstva? Istorija se ne uči da bi se znala prošlost, već da bi se razumeo savremeni trenutak. Ovo je ujedno i osnovna teza predstave Nevidljivi spomenici, kroz koju grupa mladih ljudi šalje snažnu antiratnu poruku: samo ako se uvek sećamo, nikad se neće ponoviti.

Na dan premijere 27.03.2015. predviđeno je i:
Stručno vođenje po Starom sajmištu za sve zainteresovane građane (u organizaciji Foruma za primenjenu istoriju) 16:30-18:00
Zainteresovani građani treba da se prijave na primenjenaistorija@gmail.com
Razgovor o predstavi, BITEF teatar, 21:30

Ko-autori/ke i izvođači/ce:
Jovana Antonijević, Anđela Babović, Vanja Božić, Dušan Cvetković, Ivona Despotović, Mirko Družijanić, Selena Ivanović, Petar Jovanović, Natalia Kidišević, Jovana Koldžić, Lana Macura, Milena Martinović,  Ana Memeti, Nevena Mijatović, Marko Milićević, Sofija Ostojić, Ana Stefanović, Ana Stojakov, Nina Srdić Hadži-Nešić, Manja Tomašević, Milana Tokić,
Jelena Vučinić, Marko Živković (učenici i učenice Treće beogradske gimnazije)

Originalna muzika: Attila Antal
Video: Igor Marković
Koreografija: Rada Kovačević
Asistent režije i saradnik za dikciju i scenski govor: Uroš Novović
Asistentkinja koreografkinje: Natalia Kidišević
Producentkinja: Jovana Janjić

Mentori/ke: Miloš Bajlovski, Biljana Bogojević, Jelena Kručičanin
(profesori i profesorke Treće beogradske gimnazije)

Stručni saradnici/ce i konsultanti/kinje: Rena Jeremić Raedle, Nenad Lajbenšperger, Ilija Malović, Ana Panić, Katarina Pejović, Tamara Petrović- Trifunović, Dubravka Stojanović, Marijana Stojčić, Aleksandar Todosijević

Posebnu zahvalnost dugujemo Veselinki Kastratović Ristić, Sari Sopić i Muzeju istorije Jugoslavije; Branki Džidić i Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu, Darku Ćiriću i Muzeju grada Beograda, Ivanu Ivanjiju, Centru za nenasilnu komunikaciju
i organizaciji Bibija.

O PROJEKTU:

Produkcija Nevidljivi spomenici deo je projekta Dvostruki teret: učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu u Evropi iniciranog od strane Goethe Instituta iz Zagreba, Hrvatska. Projekat je namenjen učenicima i učenicama gimnazija iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske, a njegova osnovna ideja temelji se na zadatku da kroz učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu, te posete spomen-područjima, muzejima i arhivima, uz podršku umetnika i kulturnih pedagoga, učenici i učenice izrade umetnička dela inspirisana istraživanjem.

Dvostruki teret je program podržan od strane Evropske Unije (program: „Evropa za građane“, aktivnost 4: Aktivno evropsko sećanje).

Službeni partneri projekta Dvostruki teret su: Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću (Zagreb), Forum za primenjenu istoriju (Beograd), Festival suvremenog židovskog filma (Zagreb), Historijski muzej Bosne i Hercegovine (Sarajevo), zaklada „Stiftung Gedenkstätten Buchenwald und Mittelbau-Dora“ (Vajmar). Sudeluju sledeće škole: Srednja škola „Ban Josip Jelačić“ iz Zaprešića, Gimnazija „Obala“ iz Sarajeva, Gimnazija „Fran Galović“ iz Koprivnice, Gimnazija „Lovaši Laslo“ iz Vesprema i Treća beogradska gimnazija.

O PARTNERIMA:

GOETHE-INSTITUT je kulturna ustanova Savezne Republike Nemačke koja deluje širom sveta, potpomažući učenje nemačkog jezika u inostranstvu i negujući međunarodnu kulturnu saradnju. Uz to, Goethe- Institut daje opširnu sliku Nemačke putem informacija o kulturnom, društvenom i političkom životu. Mreža Goethe-Instituta, Goethe-Centara, kulturnih društava, čitaonica i centara za ispite i učenje jezika,  više od pedeset godina preuzima središnje zadatke spoljne kulturne i obrazovne politike Savezne Republike Nemačke. www.goethe.de/zagreb
Voditeljka projekta: Katrin Ostwald-Richter
Koordinatorka projekta: Petra Vidović

BITEF teatar je avangardno pozorište smešteno u živopisan prostor rekonstruisane  evangelističke crkve, u središtu Beograda. Još od osnivanja 1989. godine, ideja Bitef teatra bila je širenje uticaja Bitef festivala, otkrivanje novih pozorišnih  tendencija, kao i pružanje prostora umetnicima i grupama čiji rad predstavlja iskorak iz tradicionalnih i utvrđenih granica scenskog izraza. To je pozorište  umetnika – istraživača, pozorište eksperimenta, pozorište koje stvara kulturu ne skrivajući se iza dominantnih kulturnih modela. Bitef je škola mišljenja i izraza. www.bitef.rs

TREĆA BEOGRADSKA GIMNAZIJA osnovana je 1859. i jedna je od najstarijih u Srbiji. U njoj je sproveden projekat dvojezične nastave, što znači da neki razredi slušaju sve predmete ne samo na srpskom nego i na francuskom i italijanskom jeziku. Gimnazija blisko sarađuje sa školama iz Francuske i Italije, budući da dvojezični razredi jednom godišnje odlaze na studijska putovanja. Zbog svoje arhitektonske i istorijske vrednosti, zgrada Treće beogradske gimnazije 1964.  proglašena je spomenikom kulture. Ovu gimnaziju pohađao je znameniti srpski pisac Borislav Pekić, zbog čega škola dodeljuje književnu nagradu koja nosi njegovo ime. www.trecagimnazija.edu.rs

FORUM ZA PRIMENJENU ISTORIJU (FPI) je udruženje osnovano 2013. godine i predstavlja platformu za produkciju znanja i javnu medijaciju istorije. Njegov cilj je da podstiče istorijsko učenje i javni diskurs o kontroverznim, prećutkivanim ili potisnutim događajima u istoriji i da na taj način omogući svim članovima društva da aktivno učestvuju u stvaranju jedne „istorije odozdo”. Svojim aktivnostima podržava istraživanje i kritičku diskusiju o istorijskim događajima i idejama, i obrazuje o društvenom i političkom potencijalu sećanja i istoriografije. Na ovaj način istorija postaje praktično sredstvo za menjanje društvene realnosti i može se koristiti – na kritičan način – u borbi za emancipaciju i socijalnu transformaciju. www.fpi.rs www.starosajmiste.info

Projekat Goethe-Instituta Kroatien. Realizovano sredstvima Europske unije.

foto: Nikola Radić Lucati

Na portalu Novosti juče je objavljen tekst Dejana Kožula o studiji “Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta” Milovana Pisarrija. Isti autor je posvetio jučerašnju radio emisiju K.U.P.E.K. ovoj studiji. Prethodno je o stradanju Roma u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata bilo reči i u emisiji Romano Them emitovanoj 27. novembra na prvom programu Radio Beograda.

KUPEK 107, Milova Pisari, Romi i Holokaust by Kupek on Mixcloud

foto: Nikola Radić Lucati

I tekst i radio emisije nastali su na osnovu predavanja koje je Pisarri održao 26. novembra u punoj sali Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Tom prilikom podeljen je i veliki broj primeraka knjige, koja je, podsećamo, u elektronskom obliku, na srpskom i na engleskom jeziku dostupna za preuzimanje u sekciji Literatura na ovom blogu.

Snimak predavanja je postavljen na youtube i možete da ga pogledate na linku koji sledi.

Institute for Philosophy and Social Theory

​“The action started early morning, like the previous day at Jatagan mala, at Čukarica and Žarkovo. Around four o’clock, the German army surrounded the entire area, after which the gendarmes and policemen went from house to house and took away the men, saying that they are going to a hearing at the local gendarmerie station after which they would shortly return home, or would be taken to Ada for felling trees. Although they found the majority asleep, some had already known they would be taken away, probably because news about the raids carried out the previous day in neighbouring areas had spread over Marinkova bara too. In those chaotic moments, some tried to hide under the bed or at a neighbour’s, but they too were found or snitched on and taken away by force.”

There is an alarming void in historiography when it comes to dealing with the Second World War: the Roma genocide. Apart from a few exceptional efforts and writings that mostly come from the Roma community, the general scientific community is united by a broad ignorance towards the suffering of the Roma during the Holocaust and Serbia in this regard makes no difference.

This problem and the history of the genocide against Roma in Serbia during World War II will be discussed by Milovan Pisarri during the presentation of his study “The Suffering of the Roma in Serbia during the Holocaust”, which will be held on 26th of November 2014 at 12 PM at the Institute for Philosophy and Social Theory in Belgrade, 45 Kraljice Natalije street.

The study about the suffering of the Roma in Serbia during the Holocaust was published by the Forum for Applied History Belgrade  in Serbian and English language as part of the project “School of Remembrance”.

The research and publication were kindly supported by Rosa Luxemburg Foundation Southeast Europe.

A pdf of the English version of the book is available at: http://www.starosajmiste.info/blog/wpcontent/uploads/The-Suffering-of-the-Roma-in-Serbia-during-the-Holocaust-e-book.pdf

The Serbian version is available at: http://www.starosajmiste.info/blog/wp-content/uploads/Stradanje-Roma-u-Srbiji-za-vreme-Holokausta-e-book.pdf

The author: Milovan Pisarri (1980) received his doctorate in history at the University of Venice in 2011. His research interests are the Holocaust, the genocide against Roma, anti-fascism and the issue of the civilian population under occupation. He publishes articles in international journals and regularly participates in scientific conferences in Serbia and abroad. He currently works as an independent historian.

“Akcija je počela ranog jutra, kao i prethodnog dana u Jatagan mali, na Čukarici i u Žarkovu. Oko četiri sata, nemačka vojska je opkolila ceo kraj, nakon čega su žandarmi i policajci išli od kuće do kuće i odvodili muškarce, govoreći da će ići na saslušanje u lokalnu žandarmerijsku stanicu i da će se ubrzo vratiti svojim kućama, ili da će ići na seču drva na Adi. Iako su većinu zatekli dok su još spavali, neki su već znali da će biti odvedeni, verovatno zato što su se vesti o racijama izvršenim prethodnog dana u susednim krajevima proširile i po Marinkovoj bari. U tim haotičnim trenucima, neki su pokušali da se sakriju ispod kreveta ili kod nekog komšije, ali i oni 

Postoji jedna zastrašujuća praznina u interesovanjima istoričara koji se bave Drugim svetskim ratom, a to je genocid nad Romima. Ignorisanje teme ujedinjuje, osim retkih izuzetaka, čitave naučne zajednice na Starom kontinentu i šire i Srbija u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.

O ovom problemu, kao i o istoriji genocida nad Romima u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, govoriće se tokom predstavljanja studije Milovana Pisarija “Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta”, koje će se održati u sredu 26. novembra 2014. godine u 12 časova u sali Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu u Beogradu, Kraljice Natalije 45.

Knjiga je objavljena u oktobru ove godine kao deo aktivnosti Foruma za primenjenu istoriju na projektu Škola sećanja i njenu realizaciju omogućila je Fondacija Roza Luksemburg, kancelarija za Jugoistočnu Evropu.

Knjigu, kao i prevod na engleski jezik, možete da preuzmete na sekciji Literatura.

Milovan Pisarri (1980) doktorirao je istoriju 2011. godine na Univerzitetu u Veneciji. U svom istraživačkom radu bavi se Holokaustom, genocidom nad Romima, antifašizmom, pitanjem civilnog stanovništva pod okupacijom. Objavljuje članke u međunarodnim stručnim časopisima i redovno učestvuje na naučnim skupovima u Srbiji i inostranstvu. Trenutno radi kao nezavisni istoričar.

]]> http://www.starosajmiste.info/blog/dvostruki-teret-obelezava-medunarodni-dan-borbe-protiv-fasizma-i-antisemitizma/ Sat, 08 Nov 2014 17:49:48 +0000 http://www.starosajmiste.info/blog/?p=3478 Povodom 9. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, učesnici projekta Dvostruki teret gostovaće sutra u jutarnjem programu RTS. Učenici Treće beogradske gimnazije zajedno sa svojom profesorkom predstaviće trenutne aktivnosti na projektu i govoriće o utiscima sa dosadašnjih radionica i predavanja kojima su prisustvovali, kao i radu na predstavi koju pripremaju sa Jelenom i Minjom Bogavac u Bitef teatru. Continue reading →]]> Povodom 9. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, učesnici projekta Dvostruki teret gostovaće sutra između 7:30 i 8:30 u jutarnjem programu RTS.

Učenici Treće beogradske gimnazije zajedno sa svojom profesorkom Jelenom Kručičanin predstaviće trenutne aktivnosti na projektu, govoriće o utiscima sa dosadašnjih radionica i predavanja kojima su prisustvovali, kao i o radu na predstavi koju pripremaju sa Jelenom i Minjom Bogavac u Bitef teatru.

Kao što smo prethodno najavili, prošle nedelje održana je trodnevna radionica tokom koje su učenici i profesori Treće beogradske gimnazije zajedno sa članovima Foruma za primenjenu istoriju i drugim partnerima na projektu posetili Logor Staro sajmište, Muzej Banjičkog logora i Muzej istorije Jugoslavije.

Na samim lokacijama istraživali su lokalnu istoriju u vreme Drugog svetskog rata i Holokausta, razgovarali sa žiteljima Starog sajmišta i zaposlenima u muzejima, a u Muzeju istorije Jugoslavije održane su radionice u kojima su učenici radili sa zanimljivom arhivskom građom iz vremena Drugog svetskog rata.

U isto vreme, otpočele su pozorišne radionice i zajednički rad na postdramskoj predstavi čija se premijera očekuje u proleće 2015. godine u Bitef teatru. Poslednjeg dana istoričarka Dubravka Stojanović učenicima je održala predavanje o okvirima predstavljanja Drugog svetskog rata u ovdašnjim udžbenicima istorije.

Posetiće Muzej Banjičkog logora, Muzej istorije Jugoslavije i Logor Staro sajmište za koji će sami pripremiti izlaganja.

Nakon inicijalne radionice, učenici će pod mentorstvom Jelene i Milene Bogavac, stručnjaka iz FPI-ja Renate Jeremić Rädle i Nenada Lajbenšpergera, te profesora Treće beogradske gimnazije Jelene Kručičanin, Biljane Bogojević i Miloša Bajlovskog krenuti u realizaciju dokumentarne postdramske predstave, čija se premijera očekuje u martu 2015. godine.

O istorijskom okviru Drugog svetskog rata, o krvnicima i žrtvama, kao i o suočavanju Srbije s prošlošću učenicima će predavanje održati profesorka s beogradskog Filozofskog fakulteta, dr. sc. Dubravka Stojanović.

Ova radionica jedna je od četiri radionica koje Goethe-Institut Kroatien organizuje tokom oktobra i novembra u partnerskim školama u Zaprešiću, Koprivnici i Sarajevu u sklopu EU projekta „Dvostruki teret – Učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu u Evropi“. One su deo većeg projekta koji je započeo simpozijumom u Zagrebu u aprilu, a nastavio se stručnom posetom spomen-području Buchenwald. Projekat okuplja naučnike, stručnjake iz spomen-područja, dokumentacijskih centara, muzeja, te umetnike, pedagoge, nastavnike, a od ove jeseni i učenike. Cilj projekta je da se kroz vannnastavne aktivnosti približe učenicima istorijske činjenice, te da se tako podstaknu da uz pomoć umetnika i mentora ostvare umetničke projekte vezane uz teme Holokausta i nacionalsocijalizma.