KURS, mural “20. oktobar”

Na današnji dan, pre 70 godina, Beograd je oslobođen od fašističkih okupatora i njihovih pomagača. Ta vojna pobeda koju su iznele Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija značila je i početak građenja novog društva sa emancipacijskom politikom prevazilaženja klasnih razlika. Ponovno uspostavljanje kapitalističkog sistema dovodi do revizije značenja ove pobede kao i do negiranja njenih političkih i ideoloških učinaka.

Stigli smo do sedamdesete godišnjice oslobođenja glavnog grada nekadašnje Jugoslavije. Na ove dane 1944. godine, borci Prve proleterske divizije su, po naredbi Vrhovnog štaba, predvodili proboj kroz utvrđene nemačke i kvislinške položaje. Ušli su u grad iz pravca Banjice, nastavili prema Autokomandi i Slaviji, sve do Terazija i Bulevara. Osim njih, Šesta lička divizija je s Topčidera krenula ka Mostaru i Sarajevskom ulicom stigla do Nemanjine i kasnije do Savamale. Uz Dunav, s Karaburme prema Dorćolu, delovala je Peta krajiška divizija. Oko Čukarice i Žarkova, pa sve do Avale, borile su se divizije koje su između ostalog zaustavile jednu veliku nemačku jedinicu koja je pokušavala da se probije i spoji s vojnicima u gradu. Uz borce Narodne oslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ), bili su tu i crvenoarmejci, grupisani u oklopne, artiljerijske, manje pešadijske i vazduhoplovne jedinice. Borba za oslobođenje Beograda trajala je nedelju dana, od 14. do 20. oktobra. Toga dana, umesto nacističkih simbola, nad gradom su se zavijorile crvene i jugoslovenske zastave. Potera za neprijateljem nastavila se sledećih šest i po meseci, do konačne kapitulacije poslednjih fašističkih snaga u Jugoslaviji. U bici za Beograd učestvovalo je oko 40.000 boraca NOVJ-a i oko 25.000 crvenoarmejaca. Poginulo je 2.953 pripadnika NOVJ-a i 976 pripadnika Crvene armije. U redovima NOVJ-a bilo je i mnogo ljudi iz Srbije koji su se u nedeljama pre toga dobrovoljno priključili borbi. Osim toga, mnogi Beograđani su se priključili tokom uličnih borbi pomažući kako su umeli i mogli. Kako podseća Milan Radanović, jedan od retkih istoričara koji se beskompromisno zalaže za antifašizam, a pri tom ne gubi iz vida nužnost kritičkog gledanja na prošlost, nakon oslobođenja Beograda „postalo je očigledno da je moguće očekivati skorašnji poraz nemačkog okupatora i njegovih saradnika na jugoslovenskom tlu“.

Tokom postojanja socijalističke Jugoslavije, oslobođenje Beograda bilo je jedan od onih važnih datuma koji su se uvek obeležavali. Tim povodom je pre dvadeset devet godina poslednji put organizovana vojna parada. Sve komemoracije su i dalje imale jasan politički značaj. Pored Titovih slika, vijorile su se ponosno jugoslovenske zastave s petokrakom i zastave jedinica NOVJ-a. Bila je to demonstracija sile jednog političkog sistema koji je nastao iz antifašističke borbe, upravo kao što je Jugoslovenska narodna armija nastala iz onih partizanskih odreda koji su u julu 1941. krenuli u borbu protiv nacista, fašista i njihovih saradnika. Iznad svih bila je Komunistička partija Jugoslavije, koja je uspela ne samo da potuče neprijatelja i okupatora, nego i da uspostavi novi društveni, ekonomski i politički poredak. Jer borba za oslobođenje je značila i to: stvaranje uslova za revoluciju i uspostavljanje društva bez klasnih razlika, kao prevazilaženje kapitalizma.

Do pre nekoliko nedelja je mogućnost da se oslobođenje slavi nizom manifestacija uključujući i vojnu paradu izgledala kao naučna fantastika. Niko ne bi poverovao da je mogu organizovati oni koji su skoro dvadeset godina veličali najgore četničke zločince i agresivni nacionalizam koji je, između ostalog, doveo do masovnih stradanja u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ipak, desilo se. Predsednik Nikolić je uspeo da u svom konfuznom govoru, s gotovo bolnom grimasom, pomene partizane i crvenoarmejce kao oslobodioce.

U teškom pokušaju da događaj ispune nekakvim sadržajem, organizatori su rešenje pronašli u povezivanju Prvog i Drugog svetskog rata, sve u ime srpstva: od Cera do Sremskog fronta, od Stepe Stepanovića do Koče Popovića, uvek se srpska vojska hrabro borila protiv onih koji su neprekidno manevrisali kako bi uništili Srbiju i srpski narod. Trebalo je da ih Putin podseti da su Beograd oslobodili Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija, da su u pitanju bili Jugoslavija i Sovjetski savez, ne Srbija i Rusija.

Postojao je, dakle, pokušaj da se komunistički i jugoslovenski politički značaj ovog događaja sagleda sa stanovišta današnjeg nacionalnog pristupa istoriji i sećanju, to jest da se istorija falsifikuje i oslobođenje Beograda pripiše Srbiji, a ne Jugoslaviji. Bio je to tragikomičan pokušaj da se barem za trenutak prevaziđe ono što su demokrate radile tokom svoje vladavine, pretvarajući četnike od saradnika okupatora i zločinaca u antifašiste svetskog ranga: jer bilo bi previše u očima prijatelja Putina, ali i Evrope, pokazati četnike i kao oslobodioce Beograda, dok je s druge strane bilo jasno da se u duhu dvadesetogodišnjeg dubokog antikomunizma ne mogu pomenuti Jugoslavija i Komunistička partija.

Organizovanje niza manifestacija, kao što su izložbe, filmske projekcije, a naročito vojne parade, koje se naizgled dramatično kose s ranijim inicijativama za veličanje četničkog pokreta i osuđivanje komunizma, u funkciji je dolaska ruskih prijatelja i potpisivanja raznih ugovora o saradnji pre svega ekonomskog karaktera. Vojna parada trebalo je da posluži kao svečana večera, desert koji se nudi uvaženom gostu posle značajnog političkog sastanka. S druge strane, trebalo je da pokaže glasačima vladajuće koalicije da je vojska Srbije povratila ponos, dostojanstvo i snagu.

Antifašistička borba, koju je u Jugoslaviji vodila isključivo Komunistička partija, odavno je ispražnjena od svog izvornog političkog značaja i pretvorena u nacionalno veličanje imaginarne prošlosti, one u kojoj su se srpski patrioti borili protiv nacizma i fašizma; sada je, međutim, napravljen korak dalje jer je ostvarena potpuna depolitizacija same antifašističke borbe, koja je svedena na prazne istorijske trenutke lišene bilo kakvog obeležja. Svi su zbunjeni, naročito istoričari desnog opredeljenja, ali je sve veoma logično. Na vlasti su tehnokrati, novopečeni sledbenici neoliberalne doktrine koji su u ime kapitala shvatili da je prošlost bez političke konotacije mnogo profitabilnija nego jasno opredeljena pozicija. Shvatili su da se može iskoristiti u važnim prilikama, kakva je poseta jednog od najvažnijih svetskih nosilaca ekonomske moći, a i da se u slučaju potrebe može prilagoditi bilo kakvom drugom gostu. Tako će biti i ubuduće: ukoliko sledeće godine u Beograd ne bude doleteo neki moćnik svetske ekonomije kojem je obeležavanje oslobođenja važno, onda neće ni biti proslave. Prisustvo nekolicine boraca na tribini tokom vojne parade, pored patrijarha, visokih predstavnika Vojske Srbije i pokislih članova sadašnje vlade, samo je folklorno pojavljivanje statista s ordenjem. Umesto da odbije učešće u takvoj predstavi, SUBNOR se odmah svim snagama stavio na stranu organizatora: ništa čudno, uzimajući u obzir njegovo delovanje u skorijoj prošlosti.

Antifašizam u današnjoj Srbiji nije ništa drugo nego lutajući pojam koji vladajuće političke klase ne mogu i neće da fiksiraju. A to je, usled antikomunističke histerije koja već više od dvadeset godina vlada u ovoj, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama, jednostavno nemoguće: jer nacionalno viđenje prošlosti ne može da razreši problem koji predstavljaju narodnooslobodilački i komunistički pokret, čiji su se borci borili za Jugoslaviju i za komunizam, protiv fašizma, ali i protiv kapitalizma. Zato je predstava u čast Putinovog dolaska nebulozno koncipirana, zato obuhvata i Prvi i Drugi svetski rat, zato su jugoslovenske zastave i zastave jedinica Narodnooslobodilačke vojske ostale zgužvane između srpskih zastava iz Prvog svetskog rata i zastava današnje Republike Srbije.

U tom smislu, onaj ko misli da ovogodišnje obeležavanje oslobođenja Beograda predstavlja neku vrstu preokreta u službenoj politici sećanja države Srbije – greši. Ono je zapravo još jedna potvrda nacionalizacije prošlosti pokrenute raspadom socijalističke Jugoslavije, a koja se utvrdila tokom poslednjih deset godina. Njena osnovna crta jeste pokušaj da se ispiše jedna jedina istorijska istina koja povezuje sve događaje od nastanka Kraljevine Srbije, preko oslobodilačkih balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, u kojem su četnici bili glavni antifašisti (i antikomunisti), sve do ratova devedesetih, u kojima se uloga Srbije i srpskog naroda uvek predstavlja u duhu viktimizacije i nužno odbrambeno. Cilj je ‒ kao što je odavno jasno između ostalog i zahvaljujući medijskom angažmanu (najbolji primer je serija „Ravna gora“) ‒ pronalaženje puta u istoriji koji može da objedini sve vrednosti tipične za jednu savremenu evropsku državu: antifašizam i antikomunizam, to jest antitotalitarizam, i večita borba za nacionalni interes i kapitalistički poredak.

Ovakvo građenje nove istorije i nove politike sećanja rezultat je neoliberalnog političkog konteksta u kojem se nalazimo. Nemoguće ga je promeniti ukoliko se i sam politički kontekst ne promeni. Naime, ako želimo da proslavimo oslobođenje Beograda ili pobedu nad fašizmom, moramo da istaknemo zastave Komunističke partije Jugoslavije, Prve proleterske brigade i Jugoslavije. Drugačije to nije moguće.

U četvrtak 29. maja u Novom Sadu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (Dunavska 37) od 17 časova možete da prisustvujete tribini „GRAD: MESTO KLASNE BORBE” u organizaciji kolektiva Gerusija. Govoriće Jovana Vuković (Regionalni centar za manjine, Beograd), Iva Marčetić (Nepokoreni grad, Mladi antifašisti i antifašistkinje, Zagreb) i Dubravka Sekulić (Institut za istoriju i teoriju arhitekture, ETH, Cirih, Beograd), a moderator je Marko Miletić (Kontekst kolektiv, Beograd). Predavanja će se fokusirati na tri teme: pravo na stambeni prostor, neoliberalizacija grada u post-jugoslovenskom kontekstu i pitanje infrastrukturne marginalizacije Roma i drugih manjina putem stambenih politika.

Sutradan, u petak 30. maja u sali Instituta Servantes, Čika Ljubina 19, sa početkom u 19 časova biće promovisan zbornik “Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam” o (zlo)upotrebama istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije. U razgovoru će učestvovati Dolores Cabra Loredo, generalna sekretarka Udruženja Arhiv rata i izgnanstva-AGE, Josep Fernandez Trabal, direktor istorijskih zbirki Nacionalnog arhiva Katalonije, Olga Manojlović Pintar, naučna saradnica na Institutu za noviju istoriju Srbije, istoričar Milivoj Bešlin, kao i urednik zbornika Milo Petrović, predsednik udruženja Španski borci 1936-1939. Tekstovi u zborniku nastali su kao rezultat konferencije „Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam“ održane 12. i 13. oktobra 2012. Snimak konferencije možete da vidite u našoj sekciji Multimedija kao i na sajtu Rosa Luxemburg Stiftung. Zbornik možete preuzeti i klikom na sliku sa desne strane.

preuzeti pdf

Da li je jugoslovensko samoupravljanje bilo alternativa kapitalističkoj eksploataciji i sovjetskoj komandnoj ekonomiji? Da li možemo danas da se vratimo na neku formu samoupravljanja kao efikasnije i pravednije privredno uređenje od ovog današnjeg?

To se pitanje sve više postavlja od kada je antiglobalistički pokret ekslodirao na svetskoj sceni nakon protesta protiv Svetske trgovinske organizacije 1999., kao i rasta levih alternativa u Latinskoj Americi tokom dvehiljaditih.

Radikalna manjina smatra da je alternativa današnjem uređenju potrebna i da bi neki vid radničkog samoupravljanja trebalo da bude deo novog socijalističkog poretka, jer društvo može da bude slobodno od eksploatacije i ugnjetavanja samo kada svi budemo donosili odluke koje nas se tiču.

Interesovanje u tom kontekstu postoji i za iskustva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ja ću ovde, doduše, predstaviti argument da su iskustva SFRJ prevashodno negativna iskustva, u smislu da su lekcija kako stvari ne treba raditi, kako bismo u budućnosti zaista prevazišli kapitalizam.

Moj je argument da samoupravljanje kao takvo nije postojalo u Titovoj Jugoslaviji, odnosno da samoupravljanje kakvo je postojalo u Jugoslaviji nije bilo radničko upravljanje nad sredstvima proizvodnje, već, naprotiv, upravljanje radništvom od strane partijske države.

Većinu danas taj argument buni, jer većina ljudi smatra da je Jugoslavija bila socijalistička zemlja. Dobar deo njih smatra da je i zbog toga propala. Previše političkog mešanja u tržište neminovno znači neefikasnost: tako glasi vladajuća neoliberalna dogma u svetu i kod nas, uprkos svim dokazima koje je pružila trenutna svetska kriza da nije tako (Callinicos, 2010).

Naravno, postoji i ta radikalna manjina koja uviđa probleme neoliberalizma. Značajan deo te manjine smatra da je jugoslovensko samoupravljanje, uprkos problemima ili nedovršenosti, bila ispravna praksa, te da bi uz neke modifikacije, mogla da bude validna alternativa neoliberalizmu i danas.¹

Ja ću pokazati da su oba pogleda pogrešna i potrudiću se da pokažem da je uvid u istinsku situaciju u SFRJ koristan uvid za borbu protiv kapitalizma danas, jer smatram da to doprinosi jačanju samopouzdanja i borbenosti slojeva koji su pod kapitalističkim udarom. Nadam se da je ovo jedan koristan uvid koji će doprineti radničkom pokretu i njegovoj istorijskoj težnji ka samooslobođenju od eksploatacije i ugnjetavanja.

Smatram da je to moguće upravo zato što mislim da se moje shvatanje podudara sa iskustvom radništva širom bivše Jugoslavije i Istočne Evrope. Radništvo u tim društvima, iako je nominalno imalo vlast, u stvari nije imalo stvarnu vlast i osećalo se eksploatisano i nepredstavljeno u tzv. socijalističkom sistemu. Da bi se razumelo zašto je bilo tako, potrebno je objasniti kako je moguće da je jedna komunistička partija, čiji su čelnici verovali da grade socijalizam, mogla da gradi nešto potpuno drugačije: birokratski državni kapitalizam.

Kako je izgubljena Ruska revolucija?

Odgovor na pitanje kako je Jugoslavija i pod komunističkim vođstvom opet gradila kapitalizam nije lak. Potrebno je osvrnuti se na istoriju radničkog pokreta u dvadesetom veku. Prva socijalistička revolucija je izbila tokom Prvog svetskog rata u Rusiji, ali se proširila posle rata na prostore bivših centralno evropskih imperija, Nemačke i Austrougarske, poražene sile u svetskom ratu.

Međutim, jedino je u Rusiji radnička vlast preživela. Rusija nije bila spremna za socijalizam, jer je radnička klasa bila mala manjina u ruskom društvu. Ona se smanjila još više tokom građanskog rata, na samo dve petine svog prvobitnog broja, kada su svetske sile pokušale da svrgnu radničku vlast, predvođenu Boljševičkom partijom, pružajući podršku njenim neprijateljima.

Radništvo se stopilo sa novim aparatom radničke države, koji je inače, bio pun bivših činovnika imperijalne Rusije. Radništvo je već 1919. predstavljalo desetinu članstva Komunističke partije; 1922. taj broj je pao na jednu četrdesetinu. Vođa partije Vladimir Lenjin je već tada upozoravao na to da je Rusija radnička država sa birokratskim izobličenjem (videti: Harman, 1967).

Lenjin je, doduše, bio na samrti i nije uspeo da sprovede njegovu poslednju bitku protiv rastuće birokratije. On je označio generalnog sekretara partije, Josifa Staljina, za nosioca birokratskih snaga i tražio njegovu smenu, ali nije imao jasnu formulu kako da se spreči birokratizacija i povratak „velikoruskog šovinizma“ na čelo zemlje (Lewin, 1968).

Broj radnika na rukovodećim pozicijama u industriji je počeo da opada. Ako je dve trećine rukovodilaca 1922. bila iz redova radnika, već 1923. je taj broj opao na trećinu. Lenjin je umro početkom 1924, a Staljin je vešto uspeo da isključi drugog vođu revolucije, Leva Trockog, iz najužeg kruga rukovodilaca partije.²

Revolucija nije mogla dugo da preživi u izolaciji. Bila je opkoljena jačim silama, a nije mogla da dobije sredstva za razvoj od razvijenijih zemalja, jer one nisu bile socijalističke. Razvila se velika debata među boljševicima, tj, komunistima, kako razviti zemlju i održati principe revolucije.

Tzv. desnica u partiji je smatrala da je potrebno praviti ustupke seljaštvu, kako bi ostalo uz radništvo, nakon što je u revoluciji podržalo radništvo zarad dobijanja zemlje od feudalnih veleposednika. Desnica je govorila da revolucija treba da ponudi seljaštvu industrijske proizvode za poljoprivredna dobra, dakle, putem tržišnog mehanizma. Na početku je Staljin podržao ovu opciju.

Leva opozicija je tražila bržu industrijalizaciju na račun sela, pogotovo putem poreza protiv imućnog seljaka. To bi ojačalo udeo radništva u stanovništvu i olakšalo povratak na revolucionarnu demokratratiju koja se rađala odozdo na radnim mestima tokom 1917. godine. Obe ove stvari ne bi označile konačnu pobedu revolucije, već bi joj dozvolile preživaljvanje dok se ne proširi na zemlje razvijenog kapitalizma. Predvodnik ove struje je bio Lev Trocki, tvorac slavne Crvene armije.

Staljin je, doduše, gušio opoziciju, a kada je seljaštvo odbilo saradnju sa gradom 1928. (Reiman, 1987), Staljin se preko noći predomislio o ekonomskom planu desnog krila partije, čiji je vođa bio briljantni teoretičar Nikolaj Buharin (više: Cohen, 1985), i naizgled prihvatio argumentaciju levog krila partije, iako je nastavio da oduzima glavnim levičarima glas u partijskim debatama.

No, Staljinov korak u levo nije predstavljao duh revolucije, već je gazio po svim njenim principima. Tokom dvadesetih godina, nova radnička država pokušala je da balansira između radništva i seljaštva, te da brani revoluciju od spoljnog neprijatelja. Država se simbolički protivila srozavanju standarda radništva, te je morala da politikom cena i poreza da prebacuje vrednost iz poljoprivrede u industriju.

Ona je administrativno postavljala niže cene i tražila veće poreze od seljaštva, kako bi izgradila industriju, koja bi jednog dana mogla efikasno da proizvodi za razmenu sa selom. U međuvremenu je nada bila da će revolucija da se proširi i da potpomogne radništvo kao svesnog krojača svoje sudbine.³

Staljinova „revolucija“ je predstavlja kontrarevoluciju. Kako je vreme odmicalo tokom dvadesetih, država je prisvajala više autoriteta i privilegija na račun radništva. Ofanziva protiv sela 1928. dakle, nije bila ofanziva u ime radničke klase, već održavanja partijskih privilegija: bila je protiv radništva i seljaštva. Kada je Staljin odlučio da objavi rat seljaštvu i da „primitivnu akumulaciju“ izvrši terorom nad stanovništvom, tokom prvog petogodišnjeg plana je pao standard i radništva i seljaštva, kako bi se stvorila sredstva za akumulaciju i takmičenje sa Zapadom. Kako je Staljin rekao: „Zaostajemo za razvijenim zemljama sto godina. Ako ne nadoknadimo tu razliku za deset godina, slomiće nas.“

Naizgled je to još uvek bila odbrana revolucije, ali je Staljin tako odstupio od ideje svetske revolucije i zagovarao mogućnost izgradnje „socijalizma u jednoj državi“, što je podredilo svetski revolucionarni pokret spoljnoj politici Sovjetskog Saveza. Država se stavila permanentno iznad društva i počela da diriguje privredom. To je suštinski bila kontrarevolucija, što se pokazalo i na delu u Novo-Čerkasku, kada su sovjetski tenkovi korišćeni protiv radničkog štrajka i bunta, 1962. godine.⁴

Birokratski državni kapitalizam u Rusiji

No, potrebno je teoretski obrazložiti šta je tu bilo kapitalističko u sovjetskoj tiraniji: nije li moguće da je ta represija bila zapravo samo deformacija socijalizma? Za to je potrebno objasniti šta su socijalizam i kapitalizam. Kruto rečeno, socijalizam bi trebalo da znači da kolektivni, svesni ljudski faktor postepeno prevazilazi anarhiju kapitalističke proizvodnje -na putu ka besklasnom društvu.

Ako posmatramo Rusiju u izolaciji, jasno je da je planiranje, čak i ako nije bilo demokratsko, delom negiralo anarhiju u proizvodnji. Iako je bilo puno rasipanja, u globalu su prioriteti države ispunjeni u decenijama nakon uvođenja petogodišnjeg plana. Rusija je porazila razvijeniju Nemačku tokom Drugog svetskog rata i postala svetska supersila, druga iza SAD, koji je postao njen glavni supernik u Hladnom ratu.

Taj uspeh se, doduše, ne može pripisati socijalizmu, jer dinamiku sistema u stvari nije predstavljalo planiranje. Država nije slobodno birala svoje prioritete, niti je prosto „izvitoperila“ planiranje proizvodnjom za svoje potrebe. Sve predkapitalističke vladajuće klase su eksploatisale klase ispod sebe, ali je nivo ekspoatacije zavisio prvenstveno od potrošnje vladara. Kapitalizam je drugačiji.

U njemu postoji sveprisutno takmičenje, koje tera sve takmace da akumuliraju plodove eksploatacije brzinom svojih takmaca. To znači da stalno moraju da transformišu sredstva proizvodnje, da uništavaju tradicionalne načine proizvodnje i da upošljavaju i održavaju određen nivo ekpsloatacije onih koji pokreću sredstva za proizvodnju. Postoje naravno i maksimalni i minimalni nivoi eksploatacije, koje određuju fizička sposobnost da se ljudi eksploatišu, odnosno, sposobnost kapitala da održi takmičenje sa svojim rivalima, ali sistem ekpsloatacije nema prirodnu granicu, tj. stomak vladara, već ima stalni pritisak da eksploatiše efikasnije.

Da li je postojao takav pritisak među sovjetskim firmama? One se, naizgled, nisu neposredno takmičile međusobno. Međutim, pritisak na takmičenje je postojao, i dolazio je spolja.

Taj pritisak nije bio neposredan pritisak svetskog tržišta (iako je i taj rastao), već je prvenstveno bio vojnog karaktera. Staljin je početkom prvog petogodišnjeg plana izjavio da Rusija mora za deset godina da se izjednači sa svetskim silama i da će u suprotnom biti slomljena. On je eksplicitno objasnio šta je određivalo prioritete za planere – to je bila nužnost takmičenja. Tokom Hladnog rata takmičenje je bilo prvenstveno vojno. Ali, postojalo je takođe i ekonomsko takmičenje, jer su zemlje u razvoju tražile sredstva da prevaziđu svoju zaostalost. SSSR je morao da se takmiči sve neposrednije.

Taj posredni, ali sve više i neposredni pritisak spolja je stvorio određenu vrstu takmičenja unutar sovjetske privrede. Planeri su očekivali od pojedinih grana i preduzeća da izvrše zakonom određenu kvotu proizvodnje, ali su često menjali prioritete. To su radili kako bi uskladili funkcionisanje sistema, ali i kako bi odgovorili na spoljne pritiske, da proizvedu više ovog ili onog tipa naoružanja, što je povlačilo sa sobom posledice po čitave grane industrije. Nekad je bilo potrebno stvoriti nove grane industrije za novu i moderniju vojnu industriju, a to je imalo posledice po ceo sistem.

Industrije i preduzeća, da ne bi „pogrešili“ i bili kažnjeni od strane „totalitarne“ države, često su se takmičili za resurse, pogotovo za (stručnu) radnu snagu, ili su ih krili, kako ne bi morali da ih raspodele drugima, i tako izgube resurse koje ne bi mogli da povrate ako im se kvota za proizvodnju ponovo digne. Takmičenje za radnu snagu je značilo da je postojalo tržište rada. Radnice i radnici su menjali posao, uprkos činjenici da je to često u SSSR-u i drugim „socijalističkim“ zemljama bilo zabranjeno (!).

Dakle, tržište rada je postojalo, što znači da je svetsko takmičenje posredno stvaralo domaće takmičenje, trku do dna. Nije bilo tiranije profita, ali je bilo tiranije akumulacije radi akumulacije. Nije bilo takmičenja među firmama na tržištu, osim na tržištu rada. To nije tako čudno, ako čitav SSSR posmatramo kao jednu fabriku, koja se takmiči na svetskom planu. Investiranje se prelivalo sa grana koje nisu unosne, u one koje jesu, ili za vojno takmičenje, ili investiranje u tešku industriju, koja je trebalo da se izvozi u treći svet (Cliff, 1955/1974).

Ukratko, SSSR je bio takmac i eksploatisao svoje radništvo, investirao je višak u proizvodnju, i ponašao se kao jedan kapital u takmičenju sa drugim kapitalima. Štaviše, to je neko vreme radio efikasno, pobedivši Hitlera. Usporavanje se dogodilo tek u sedamdesetim godinama dvadesetog veka (videti još: Haynes, 2012).

Nije čudno da su komunističke partije širom sveta, kao i elite nerazvijenih zemalja, videle u SSSR-u model za razvoj. Mogle su da se oslone na Staljinovu Rusiju za razvojne tehnologije, metode privrednog uređenja i, naizgled, stabilniji poredak nego zapadni, tržišni kapitalizam, koji se raspao u međuratnom periodu dvadesetog veka i zavisio od kolonija. Uz sve to, pozicija elita na vlasti je naizgled bila nedodirljiva, što je elitama Trećeg sveta izgledalo kao ujedno potrebno za razvoj i poželjno za njih same. Ni Tito ni Komunistička partija Jugoslavije nisu drugačije posmatrale na stvari.

Birokratski državni kapitalizam – prilagođen svetskom tržištu: Jugoslovenska varijanta

Kada je KPJ preuzela vlast u Jugoslaviji tokom i odmah posle Drugog svetskog rata, bilo je logično da se bazira na iskustvima Sovjetske privrede. Ona je prva u Istočnoj Evropi izradila petogodišnji plan razvoja, koji bi bio predvođen državom, a dostignut kroz pomoć SSSR-a, trgovinu sa Istokom i delom, sa Zapadom, i masovnu mobilizaciju radne snage na pogonu i u izgradnji infrastrukture, te u politici cena koja bi prenosila vrednost sa sela u gradove. Jugoslavija je smatrala da neće morati da pretrpi žrtve kao SSSR, zato što će imati bratsku pomoć sve većeg broja levičarskih država.

Međutim, Istočni blok se ponašao drugačije nego što je KPJ očekivala. Vladari SSSR-a nisu bili zainteresovani za razvoj Istočne Evrope. To je šokiralo vođstvo KPJ. U vođstvu KPJ su krenuli da se žale da SSSR tretira Jugoslaviju kao koloniju, da hoće da ekploatiše njene resurse i da joj prodaje gotove industrijske proizvode. Uskoro je došlo do raskola između Tita i Staljina, delom zbog nesuglasica o razvojnoj strategiji, delom zbog Titove neposlušnosti Staljinu u spoljnoj politici.

Ako je Sovjetski Savez ekploatisao svoje stanovništvo zarad vojnog takmičenja sa Zapadom, tako je Jugoslavija morala da uradi isto protiv Sovjetskog Saveza. Problem je bio da je ubrzo postalo jasno da mala zemlja ne može da uradi ono što je SSSR uradio tokom tridesetih bez srazmerno slične brutalnosti što je bilo politički nemoguće, jer je sovjetska pretnja Jugoslaviji 1948. bila srazmerno veća nego zapadna pretnja mnogo većem Sovjetskom Savezu tokom dvadesetih godina. Tito i KPJ su se zato okrenuli Zapadu za vojnu pomoć i kredite, kako bi mogli da ipak ostvare željeni razvoj Jugoslavije.

KPJ je takođe, primetila odmah posle raskola sa Staljinom, da je munjevito brza industrijalizacija pretvaranjem seljaštva u radništvo i kolektivizacijom poljoprivrede manje efikasna nego što je to izgledalo na prvi pogled. Takmičenje za sposobnu radnu snagu među firmama i industrijama je značilo da neke industrije ne mogu da ispune plan, a da druge ispunjavaju plan samo privlačenjem radništva putem prevelikih plata, što je probijalo platni fond i narušavalo usklađen razvoj po planu. To je čak jačalo selo, jer su radnici višak trošili na ono što je selo proizvodilo, budući da industrija nije proizvodila za široku potrošnju, već se zarad nezavisnosti zemlje koncentrisala na tešku industriju.

Da bi uskladili ambicije i mogućnosti, jugoslovenski komunisti su morali da uspore industrijalizaciju, omekšaju udar na selo i stvore bolju radnu disciplinu, gde bi iskusnije radništvo na poslu treniralo i osposobilo novo radništvo sa sela. Dalje, morali su da smanje državni aparat, koji je sisao previše viška koji je bio potreban za proizvodnju. KPJ je odlučila da to uradi uvođenjem participacije na radnim mestima i tržišnih mehanizama u privredi. Dodatno, da bi stvorila uslove za brži rast u perspektivi, Jugoslaviji su bili potrebni fondovi sa Zapada, a te fondove nije mogla da dobije u doba Hladnog rata da nije omekšala svoj imidž na Zapadu. Istovremeno, KPJ nije mogla da zadrži lojalnost svog članstva i ne izazove Sovjete, bez nekog ideološkog obrazloženja za svoje postupke.

Samoupravljanje je zadovoljilo obe potrebe. Ono je pravdalo decentralizaciju privrednog poslovanja na ekonomske jedinice i niže instance vlasti umesto federalne države tako što se predstavljalo kao „odumiranje države“ kao takve, što je bilo neminovno na putu ka besklasnom društvu, jer je država samo aparat vladajuće klase nad potlačenim klasama, kako je Marks govorio.

Istovremeno, samoupravljanje je delilo radništvo na preduzeća, nudeći im put da se uzdignu putem kolektivnog rada na radnom mestu, u takmičenju sa drugim radnim mestima, umesto solidarnog štrajka širom industrije protiv poslodavca: poslodavac je, u kranjoj liniji, kao u Istočnom bloku, bila država. Država je mogla makroekonomskim polugama da utiče na nivo zaposlenosti u ekonomiji.

Naposletku, ono je dozvolilo Partiji da se predstavi kao dosledniji učenik Marksa i Lenjina u poređenju sa Staljinom i njegovim sledbenicima, a istovremeno kao manje totalitarnog vladaoca na Zapadu, gde su traženi krediti i tehnička i vojna pomoć. Uvođenje samoupravljanja je dakle, bilo neposredno vezano za razbijanje solidarnosti radništva i jačanje moći partijskog aparata, zarad razvoja, zarad akumulacije.⁵

Razvoj samoupravnog sistema nakon tih ranih inovacija početkom pedesetih godina je samo potvrdio ovu nameru. Na radnim mestima se moć koncentrisala u upravnom odboru, koji su dominirali članovi partije, stručnjaci i tehnokrate, a radništvo je putem radničkih saveta većim delom diskutovalo proces proizvodnje, ali ne i poslovanje firme. Firmu je vodio direktor, koji je morao da bude izabran od strane saveta, ali koji je retko bio smenjen. Lokalnu samoupravu, pa sve ostale instance vlasti, uključujući veća proizvođača odozdo na gore, sve do Savezne skupštine.

Sociološka istraživanja su pokazala da je društvena pokretljivost, nakon visokog nivoa pedesetih, opala u narednim decenijama, dok su radnice i radnici na poslu imali malo samopouzdanja da se suprotstave upravama i da iskažu svoja mišljenja. Tokom šezdesetih, pa opet osamdesetih, talasi štrajkova su izbijali na radnim mestima, često van institucija samoupravljanja, što ukazuje da ih radništvo nije videlo kao svoje organe, već organe uprave. Partija je okoštala i ostarila (Turkish Comisso, 1979; Novaković, 2007; Cohen, 1990).

Sistem je istovremeno sve više bio izložen svetskom tržištu, što je i prouzrokovalo sve veći pritisak na federaciju i na pogon. Krajem pedesetih je SAD objavila da neće više slati besplatnu pomoć, (koja je za Jugoslaviju bila veća nego za bilo koju drugu zemlju osim Izraela), i da traži da se pređe na kreditiranje, dakle, da primorava Jugoslaviju da ulazi u zaduživanje i otplaćuje dugovanja.

To je nateralo kreatore jugoslovenske privredne politike da pretvore sistem iz zatvorene ekonomije u otvorenu ekonomiju, što nije prošlo bez većih potresa. Broj štrajkova je porastao, što je dovelo do prvih previranja u vođstvu partije po nacionalnom ključu. Severozapadne republike i regioni su tražili veću decentralizaciju i tržišne reforme, Srbija se protivila, tražeći svoja tržišta i partnerstva u Istočnom bloku ili Nesvrstanim zemljama. Ova prva struja je pobedila, dok su proto-staljinisti iz Srbije skrajnuti, pa odstranjeni sa vlasti, sredinom šezdesetih, kada je sa vlasti odstranjen Aleksandar Ranković.

Počevši od „male“ reforme 1961., pa onda velike tržišne reforme 1965., Jugoslavija je prešla sa modela zaštićenog tržišta na izvozni model. Cene su se pomerale sve više ka svetskom ili „slobodnom“ nivou, valuta je oborena više puta kako bi bilo jeftinije izvoziti umesto uvoziti, zemlja je izvozila radnu snagu (tzv. gastarbajtere) kako bi finansirala negativni trgovinski bilans, i gledalo se da se jugoslovenske firme uključe u svetsku podelu rada, o čemu se govorilo još ranije.

To nije išlo lako, te je decentralizacija prouzrokovala atomizaciju proizvodnje. Decentralizacija je bila logična sa stanovišta nacionalnog pitanja, ali ne i svetskog tržišta. Delom zbog toga, Jugoslavija nije uspela na otvorenom tržištu. Nezaposlenost je rasla, tehnološki nivo je pao, i država je ponovo primorana da zatvara tržište od spoljnog uticaja, kako bi spasla jedinstvo zemlje i vlastitu poziciju. Tako je početkom sedamdesetih i sa Ustavom iz 1974. došlo do novog dogovora – konfederalizacije zemlje, kao načina da se protivurečnosti prevaziđu.

Štaviše, decentralizacija finansijskog sistema i privrednog odlučivanja dozvolila je ekonomskim jedinicama da se zadužuju kako bi uspele na tržištu. Preko noći je krenulo da raste zaduživanje zemlje i sklapanje po jugoslovensku privredu, nepovoljnih ugovora sa zapadnim firmama. Na primer, oprema i rezervna oprema za razne industrijske proizvode je morala da se kupuje u inostranstvu. Svo to takmičenje je takođe zatvorilo granice republika jednih prema drugima, kako bi se lokalna industrija i zaposlenost čuvale. Ironija je bila da je vera u tržište čak i u zatvorenoj ekonomiji vodila zemlju u dužničku klopku iz koje nije mogla lako da se iskopa.

Krajem sedamdesetih, recesija na zapadu je okončala priliv deviza od gastarbajtera i Zapad je tražio da Jugoslavija otplati svoja rastuća dugovanja. Pod diktatom MMF-a, uvedena je štednja, koja je srozala životni standard na pola za samo pet godina. Štrajkovi, neredi i nacionalna netrpeljtivost su sve više rasli. Srbija je želela da recentralizuje federaciju, što je tražio i MMF, kako bi primorala bogatije delove zemlje da plate dug, dok su Slovenija i Hrvatska želele dalju konfederaciju, kako bi mogle da se otarase subvencija za zaostali jug zemlje (Schierup, 1990; Woodward, 1995).

Nacionalizam, koji je krenuo da se javlja otvoreno kao masovni fenomen od sedamdesetih, ponudio je vladajućim birokratijama u republikama način da skrenu radnički bunt u vode koje bi ih očuvale na vlasti. Zemlja se raspala u krvi početkom naredne decenije. „Samoupravljanje“ i atomizacija radničke klase, u kombinaciji sa pritiskom svetskog tržišta, doprineli su razbijanju Jugoslavije. Nacionalizam je bio povezan sa tržištem i vremenom je potkopao sve ono što je donela borba za bratstvo i jedinstvo u Drugom svetskom ratu, a prvenstveno slobodu od direktnog mešanja stranih sila i unutrašnji mir.

Tragedija je upravo da su deca bivših partizana povela bratoubilačke ratove devedesetih sa pozicije vlasti. Posle ratnih razaranja i uništavanja preostalih zajedničkih proizvodnih kanala i tržišta, bivše republike su samo još dublje zapale u proces periferizacije u svetskom sistemu, putem zavisnosti od stranog kapitala i upadanja sve dalje u dužničku klopku. To je pogotovo izraženo od početka evrointegracija. Oslanjanje na jaku valutu, često vezanu za evro, zarad privlačenja stranog kapitala i investicija, ponavlja na dubljem nivou probleme bivše SFRJ (Živković, (u štampi) 2014).

Uprkos tvrdnjama da se Jugoslavija raspala zato što je u njoj bilo premalo tržišta, a previše radničkog uplitanja u privredu, to je očigledno pogrešno. Naprotiv, od samog početka je Jugoslavija bila tip kapitalizma, ali od pedesetih nadalje, bila je sve više kapitalizam tržišnog tipa, a samoupravljanje je bilo ideološko pokriće za tu politiku. Što se zemlja više otvarala, to je samoupravni sistem više modifikovan da ojača ulogu uprave i tehničkog osoblja, a da sroza i minimalnu radničku kontrolu. Ukoliko je bilo mera da se brani radništvo, to se često radilo kako bi se održao minimum eksploatacije.

Ipak, već osamdesetih, bilo je očigledno da ni bajka samoupravljanja ne može da prikrije istinu. Skoro milion radnica i radnika je bio van zemlje na „privremenom radu“ u inostranstvu, što je remetilo razvoj unutrašnjeg tržišta rada, a više od milion je bilo nezaposleno, a to je značilo desetina stanovništva.

Situacija je bila najdrastičnija u zaostalim krajevima poput Kosova, koje je „socijalizam“ trebalo da razvije. Štrajkovi su rasli, a samoupravljanje je ugašeno krajem osamdesetih bez borbe radništva za taj sistem: da je radništvo smatralo sistem svojim, ono bi ustalo u njegovu odbranu. Naprotiv, sve veći broj radnika je tražio spas u sivoj ekonomiji ili politici – u borbi protiv vladajućih krugova, doduše obično u drugim republikama. Tako treba shvatiti „antibirokratsku revoluciju“ koja je dovela Slobodana Miloševića na vlast krajem osamdesetih.

Kriza i raspad državnog kapitalizma

Sovjetski blok i Jugoslavija su se raspali krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Argument da su se raspali usled sličnih uzroka koji se vide u kapitalističkoj krizi je bitan za razumevanje tzv. tranzicija. Klasična shvatanja „restauracije kapitalizma“ ne objašnjavaju zašto se radništvo nije diglo da brani svoje države kada su bile pred raspadom, niti da se efikasno bori protiv „kapitalizma“ sada već dvadeset godina nakon pada „socijalizma“.

Teorija da smo prešli iz socijalizma nekog tipa, pa čak izvitoperenog, u kapitalizam ne može da objasni tu problematiku, i predstavlja omču oko vrata za radnički pokret. Jer je ta teorija oduvek insistirala da se klasični problemi kapitalizma ne vide u „real socijalizmu“. U tim društvima nikad nije dolazilo do klasične krize hiperprodukcije, nije bilo klasičnog ciklusa, itd. Proizvodnja je samo tekla bez značajnih prepreka, a van Jugoslavije pojam viška radne snage nije se manifestovao kao nezaposlenost. Pucanje sistema moralo je da prati njegovu unutrašnju logiku.

Tu logiku je retko ko artikulisao, već se svodilo na izdaju, trenutak, ili otuđenost usled neuspeha da se pređe iz niže u višu fazu socijalizma. Jednu prefinjenu i nedavnu verziju argumenta je ponudio Majkl Lebovic u njegovoj knjizi “Kontradikcije Real Socijalizma”. Njegov argument je da je fundamentalna logika sistema bila kontradiktorno preplitanje logike avangarde i kapitala. Partija je bila nosilac „društvenog ugovora“ sa radništvom, dok su uprave težile tržišnom mehanizmu (Lebowitz, 2012).

Naposletku, partija i planeri su razvili savezništvo sa upravama i menedžerima zbog nemogućnosti da pređu sa ekstenzivnog na intenzivni način proizvodnje, te su se sve više oslanjali ne na radništvo, već na tehnokrate i menadžere, što je onda iznutra pojelo partiju i uništilo „društveni ugovor“. Avangardni model nije razvijao samosvest i samoorganizaciju radništva, te je to ostavilo radničku klasu nemoćnom pred svemoćnom državom, koja je odlučila vremenom da raskine sa radništvom.

Međutim, to opet podrazumeva da je svest planera bila glavni pokretač društva i da je radništvo uvek pristajalo na „društveni ugovor“. Za to nema dokaza. Partijski vrhovi su, kao što je navedeno, bili izloženi spoljnom pritisku, i pritiskali su radništvo kako bi digli nivo akumulacije. Radništvo je često bilo u dubokom sukobu sa vladajućim strukturama zbog toga. Što je društvo bilo razvijenije, radništvo se više odupiralo vlastima. Tok istorije nakon Drugog svetskog rata, kada je SSSR promenio vladajuće strukture u Istočnoj Evropi, pokazuje to u najoštrijoj formi.

Radnički buntovi su buknuli u svim zemljama razvijenijeg tipa. U Čehoslovačkoj i Istočnoj Nemačkoj 1953. U Mađarskoj i Poljskoj 1956. Opet u Čehoslovačkoj 1968. U Poljskoj 1970., pa opet 1980. (Harman, 1988). U Jugoslaviji 1960-tih, pa ponovo 1980-tih. U čitavom bloku 1989., pa sve više u Kini danas (Au Loong Yu, 2012). U različitim trenucima i etapama rasta, što je veća radnička klasa, to je veći potencijal za bunt i klasnu borbu. Lebovicova teorija prosto ne može to da objasni. Ukoliko je dolazilo do „društvenog ugovora“ do njega nije dolazilo zbog puke želje planera, već zbog bunta odozdo.

Teorija da je „socijalizam“ u stvari bio kapitalizam može da objasni mnogo specifičnije krizu sistema. 

Razlozi za krizu sistema mogu se razumeti samo ako se on ne posmata u izolaciji od svetskog sistema. Sistem se takmičio i morao da ulaže u sredstva proizvodnje kako bi dostigao nivo efikasnosti takmaca na Zapadu. Ulazio je iz tog problema u specifičnu formu klasične kapitalističke krize.

Što se više ulagalo u sredstva proizvodnje, to se manje ulagalo u potrošnju, što je vodilo klasnoj borbi. Države istočne Evrope su se zbog toga okretale bogatijem Zapadu za kredite i tehnologiju, zarad bezbolnijeg takmičenja. Rizik je imao dve oštrice: sa jedne strane, te zemlje su direktno zavisile od takmičenja na nepredvidivom spoljnjem tržištu; sa druge strane, zavisnost od spoljnjeg faktora je onemogućila lak povratak na nacionalnu akumulaciju. Pogotovo u trenutku što veće povezanosti na međunarodnom planu, dakle, začetka globalizacije, bilo je sve teže održavati državnu kontrolu nad međunarodnim ekonomskim tokovima.

Državni kapitalizam je dakle, došao pred dilemu svakog kapitala na tržištu: da smanji troškove ili da kroz pobedu pokupi neuspele kapitale na tržištu. Ovo drugo je bilo moguće samo destruktivnom akumulacijom, dakle ratom, što nije u tom trenutku izgledalo kao obećavajuć izlaz. Ovo prvo je bilo moguće delom novim dugovanjima, što je zahtevalo otplatu starih dugova, kako bi se uložilo u novija sredstva proizvodnje. Na nesreću naroda, to je značilo stezanje kaiša, i propast. Svuda u Istočnoj Evropi su osamdesete godine bile godine krize, nestašica i nezaposlenosti.

Nije zato zapanjujuće da je kraj te decenije završio u popularnim revolucijama širom regiona. Razlog za krah tih pokreta nakon 1989. godine dakle može da se objasni: taj bunt nikad nije bio da se sačuva sistem koji je radništvo smatralo svojim, već naprotiv, bunt je često bio reakcija na pritiske poslodavca, kog je takmičenje teralo na štednju, intenzifikaciju radnog procesa, teror na radnom mestu. Dok je pokret od pedesetih do sedamdesetih bio u usponu, kao i ekonomija, u ciklusu pada, radništvo je bilo slabo i sistem je krahirao. U nedostatku alternative, radništvo je izgubilo kapacitet za borbu i masovna društvena destrukcija, usled ekonomskog kraha, je ugušila radničku samoorganizaciju, koja je inače bila van i protiv sistema.

Država se uvek protivila radništvu, pa je tek njenim bankrotom -raspadom radništvo „pobedilo“, smenjujući vladajuću garnituru u političkoj sferi, ali ne i ekonomskoj. Kontinuitet elita u bivšem Istočnom bloku je veoma visok: stari direktori su postali novi vlasnici i upravljači. Pobeda radništva je dakle bila Pirova pobeda: kao što je štrajk u propalom preduzeću osuđen na propast osim ako radništvo ne izvrši okupaciju i samoupravlja nad fabrikom ili radnim mestom, tako je revolucija 1989. bila u tom smislu neuspela jer nije uspostavila novu vladajuću i vlasničku strukturu u korist radništva (Haynes, 1994, 124-186).

Da li je sve bilo uzalud?

Godina 1989. i sve nakon nje se danas smatra velikim porazom radništva i kao „restauracija kapitalizma“. No, kao što je ovaj članak pokazao, stvar nije tako jednostavna. Koliko god da 1989. nije ispunila želje naroda istočne Evrope da vode bolji život, ipak je otvorila mogućnost za slobodnu političku i klasnu organizaciju u okvirima liberalnog političkog sistema.

Šta to znači? To znači da su nasleđe „samoupravljanja“ i „socijalizma“ u stvari atomiziranost radničkih organizacija (poput sindikata) i borbi, koje ostaju na nivou radnih mesta; sindikalnih strategija koje su vezane za državu ili forme svesti koje su vezane za državu na drugačije načine, poput nacionalizma; odnosno, institucionalnih i političkih slabosti radničke klase u političkom takmičenju sa drugim klasama, koje većinom imaju veće resurse i jasniju političku opciju (Plavšić, Unkovski-Korica, 2008, 18-19; takođe, Marinković, 2009, 39-60).

Ali to nije sve. Nasleđe radničke borbe protiv državnog kapitalizma jeste, uprkos krahu tog sistema, nastavak barem minimalnih tradicija borbe, solidarnosti i samoorganizacije. To često preživljava uprkos ekonomskom i političkom nasleđu državnog kapitalizma, kao i u suprotnosti sa brutalnošću neoliberalnog, tržišnog kapitalizma koji ga je nasledio. Svuda gde komunističke partije nisu bile na vlasti i nisu postale ispostava državne birokratske klase, levica je danas živa. Svuda gde su bile na vlasti, radništvo se još uvek bori da stvori od nule svoje nove klasne organizacije.

Ukoliko želimo da se isčupamo iz zaostalosti i eksploatacije, moramo da presečemo sa politikom prošlosti, nazivala ona sebe „komunističkom“ ili ne. Suština je uvek bila obrnuta. Jugoslavija je modifikovala ideju „socijalizma u jednoj državi“ u nešto nalik na „socijalizam u jednoj državi na svetskom tržištu“, ali je to suštinski bila kontrarevolucionarna adaptacija državno-kapitalističke despotije u situaciji u kojoj se našla. Da bi smo raskinuli sa tom politikom, moramo da raskinemo kako sa svetskim tržištem, tako i sa idejom da socijalizam može da se gradi u jednoj državi. Dalje, moramo da odbijemo fikciju da prosvećena manjina donosi socijalizam odozgo, te da se vratimo Marksovoj ideji da je emancipacija radničke klase delo radničke klase (Draper, 1966, 57-84).

Tek tako postavljamo temelje za bolje sutra i za istinsko samoupravljanje i socijalizam: vlast radničke klase. To u konkretnim okolnostima politike u Srbiji danas znači da je potrebno podsticati solidarnu borbu svih koji su pod udarom neoliberalne politike, tj. dužničke ekonomije i štednje. To takođe znači tražiti politička rešenja, artikulaciju zahteva od države, da sprovodi klasnu politiku u korist radništva, a ne tajkuna i međunarodnih kreditnih institucija. Naposletku, to znači i povezivanje borbi sa drugim balkanskim i međunarodnim pokretima kako bi se prevazišao uzak nacionalni okvir u kom se borbe danas odvijaju. To su lekcije prošlosti za današnje generacije.

Literatura

 Au Loong Yu, 2012. China’s Rise: Strength and Fragility (A Resistance Book), London: The Merlin Press Ltd.

 Callinicos, Alex, 2010. Bonfire of Illusions: The Twin Crises of the Liberal World, Cambridge: Polity Press.

 Cliff, Tony. State Capitalism in Russia, (internet) dostupno na: http://www.marxists.org/archive/cliff/works/1955/statecap/

 Cohen, Lenard J, 1990. The Socialist Pyramid: Elites and Power in Yugoslavia, Oakville: Mosaic Press.

 Cohen, Stephen, 1980. Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888-1938, Oxford University Press, New Ed edition.

 Deutscher, Isaac, 1976. Trocki: Razoružani prorok, drugi tom, Zagreb: Liber.

 Draper, Hal, 1966. The Two Souls of Socialism, „New Politics“ 5(1): 57-84. (internet) dostupno na: http://www.marxists.org/archive/draper/1966/twosouls/index.htm?PHPSESSID=35fb8e862c3404829cd69fc281a1c371

 Harman, Chris, 1988. Class Struggle in Eastern Europe 1945-1988, London: Bookmarks (3rd Revised edition).

 Harman, Chris, 1967. Russia – How the Revolution was Lost, „International Socialism“ 30: 8-17. (internet) dostupno na: http://www.marxists.de/statecap/harman/revlost.htm

 Haynes, Mike, 1994. Class and Crisis in Eastern Europe, „Marxism and the New Imperialism“, London: Bookmarks.

 Haynes, Mike, 1985. Nikolai Bukharin & the Transition from Capitalism to Socialism, London: Croom Helm.

 Haynes, Mike, 2012. Russia: Class & Power 1917-2000, London: Bookmarks.

 Katz, Claudio, 2005. El Porvenir del Socialismo – Chris Harman, Making Sense of Socialism Today, in „International Socialism“ (2nd series), No.108, (internet) dostupno na: http://www.marxists.org/archive/harman/2005/xx/socialism

 Korica-Unkovski, Vladimir, 2014. Self-management, Development and Debt: The Rise and Fall of the „Yugoslav Experiment. In „The Rebel Peninsula: Radical Politics after Yugoslavia“, Igor Štiks and Srećko Horvat (ed), Verso, izlazi 2014.

 Korica-Unkovski, Vladimir, 2014. The Yugoslav Communists Special Relationship with the British Labour Party 1950-1956. In „Cold War History“ 14 (1): 26-46, Abingdon.

 Korica-Unkovski, Vladimir, 2014. Workers’ Councils in the Service of the Market: New Archival Evidence on the Origins of Self-Management in Yugoslavia 1948-1950. In „Europe-Asia Studies“, 66 (1): 108-113, Glasgow.

 Lebowitz, Michael A, 2012. The Contradictions of „Real Socialism“: The Conductor and the Conducted, New York: Monthly Review Press.

 Lewin, Moshe, 1968. Lenin’s Last Struggle, New York: Random House

 Novosti, 2014. Luka Mesec: Nećemo zanemariti iskustvo jugoslavenskog socijalizma, „Novosti“, 16. mart, (internet) dostupno na: http://www.novossti.com/2014/03/luka-mesec-necemo-zanemariti-iskustvo-jugoslavenskog-socijalizma/

 Marinković, Darko, 2009. Sindikati i političke stranke u tranziciji – Slučaj Srbije. In „Politička revija“,2: 39-60, Beograd

 Novaković, Nada G, 2007. Propadanje radničke klase: materijalni i društveni položaj radničke klase Jugoslavije od 1960. do 1990. godine, Beograd: Rad.

 Plavšić, Dragan, Vladimir Unkovski-Korica, 2008. Sindikalni pokret u Srbiji danas: Što nam je činiti?. In „Novi Plamen“, 9: 18-19.

 Reiman, Michael, 1987. The birth of Stalinism, London: I. B. Tauris and Co.

 Schierup, Carl-Ulrich, 1990. Migration, Socialism and the International Division of Labour: The Yugoslavian Experience, San Francisco: Avebury.

 Suda, Piotr, 1988. 1962: The Novocherkassk tragedy, (internet) dostupno na: http://libcom.org/library/1962-novocherkassk-tragedy

 Turkish Comisso, Ellen, 1979. Workers’ control under plan and market: implications of Yugoslav self-management, New Haven: Yale University Press.

 Woodward, Susan L, 1995. Balkan Tragedy. Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington D.C: The Brookings Institution.

 Živković, Andreja, 2014. From the market… to the market: The debt economy after Yugoslavia. In The Rebel Peninsula: Radical Politics after Yugoslavia, Igor Štiks and Srećko Horvat (ed), Verso, izlazi 2014.

 Fusnote:

preuzeti pdf

Prijatno sam iznenađen što mogu iz sveta rada nešto da kažem o radničkom samoupravljanju, ali i o radnicima kao akterima u prošlosti i sadašnjosti, jer u poslednjih dvadeset godina oni su marginalizovani. Za to vreme se vodila prljava borba za vlast i pljačku države, a i samih radnika. Sve stranke svih ovih godina tobože brane radnike a suština je da za njih radnici ne postoje. O radničkom samoupravljanju danas samo retki ponešto mogu da kažu.

Kada kažete radničko samoupravljanje danas kod nas u Srbiji o tome se govori sa nekom nostalgičnom notom kao o nečemu što se nikad neće vratiti. Ono što me još više poražava je da se o ovoj temi gotovo po pravilu govori u negativnom kontekstu sa podsmehom i pogrdom. Danas se tom vremenu daje epitet sistema jednoumlja i prisile. Ja sam rođen u vremenu socijalizma Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1964. godine, dakle u vremenu radničkog samoupravljanja. O njemu nisam razmišljao kao danas jer je ono prožimalo i podrazumevalo se u svakom segmentu tadašnjeg života. Na svakom koraku se moglo čuti kako su samoupravni organi odlučili „to i to“, kako su radni ljudi na radničkom savetu doneli određenu odluku. To je bila svakodnevna aktivnost svih zaposlenih. Samoupravljanje je bilo načelo, obaveza. A za mnoge i moral vremena u kom se živelo.

Prvi momenat kada sam o radničkom samoupravljanju počeo ozbiljno da razmišljam, iz ugla njegovih vrednosti, bio je višednevni simpozijum u Berlinu novembra 2011. godine pod pokroviteljstvom fondacije „Roza Luksemburg“ koji se bavio različitim iskustvima i današnjim vidovima direktne demokratije. Tri dana gosti iz celog sveta pričali su o samoupravljanju, participaciji radnika i o važnosti takvih iskustava. Dakle, samoupravljanje je bila tema za radnike Argentine koji su okupirali fabrike, za zadrugare u Velikoj Britaniji, za mnoge levičare iz Sjedinjenih Država i tamošnje radnike, za radnike i političare nekih zemalja Južne Amerike. Moje učešće je bilo vezano za višegodišnju akcionarsku borbu radnika zrenjaninske fabrike lekova „Jugoremedija“ u godinama srpske tranzicije, koja je pokazala da radnici u Srbiji mogu biti i samoupravljači i odgovorni kao poslodavaci. Ne treba biti bog zna koliko pametan pa zaključiti da je samoupravljanje dalo mnoge vrednosti na kojima se mogu graditi ozbiljni temelji radničke participacije u buduće. I da nije slučajno što su zagovornici privatizacije i otimanja društvene svojine (a tome su i mediji obilato prednjačili) nakon petooktobarskih promena u Srbiji o radnicima u štrajku govorili kao o samoupravljačima, staljinistima, neradnicima… Najstupidnija opaska je da se radi o par alkoholičara. Dakle, u Srbiji u vremenu tranzicije radničko samoupravljanje se poistovećuje sa neradom, buntom bez razloga, stvarajući sliku o radnicima koji su borbom protiv loših privatizacija tražili participaciju u svojim fabrikama kao nečemu što je najgori ostatak komunizma. To danas sa druge strane, nimalo ne smeta političkim partijama da te privatizacije nazivaju pljačkaškim, dodvoravajući se time otpuštenim radnicima kao svom biračkom telu. No i dalje u javnosti ostaje namerno stvorena slika da ko zagovara radničko samoupravljanje ili je pijan, ili neće da radi, ili je nasilan kao Staljin. Setih se reči Milana Nikolića, inženjera organizacije rada u fabrici „21.maj“ iz Rakovice koji je ovako opisao situaciju septembra 2001. godine u intervjuu beogradskom listu „Republika“: „Danas se prošlost potpuno osuđuje, običan radnik prosto ne sme da spomene da je bio radnik jer su oni, koji su takođe bili radnici, stvorili atmosferu u kojoj radnik treba da se stidi svog života tokom proteklih pedeset godina. Ljudi na vlasti to čine namerno, ne zato što ne znaju neke vrednosti, nego iz straha da se radnici ne bi setili tih vrednosti koje bi mogli da zatraže od njih.“ Ova opaska inženjera Nikolića mi se čini najboljim objašnjenjem zašto su radnici satanizovani kada spomenu samoupravljanje u ovim godinama „uterivanja kapitalizma“. Svestan sam i razmišljanja da se jugoslovensko radničko samoupravljanje stavlja u kontekst karaktera sistema i da se može smatrati različitim od današnje težnje za uvođenjem samouprave radnika u parlamentarnoj demokratiji. Po meni, mnoge tadašnje vrednosti zaslužuju rešpekt.

Socijalna i zdravstvena žaštita, besplatno školovanje, visoka zaposlenost su vrednosti čemu svet rada ili radnička klasa teži ma o kojoj zemlji se radi. Iz perspektive današnjice, Jugoslavija i njeno radničko samoupravljanje zbog toga zaslužuju poštovanje. Pokušaću da govorim o tome samo iz vlastitog iskustva člana radničkog saveta u svojoj fabrici „Jugoremedija“ iz Zrenjanina, nekada jednog od tri ili četiri industrijski najrazvijenija grada Jugoslavije. Bio sam član poslednjeg radničkog saveta svoje fabrike u poslednjim godinama njegovog funkcionisanja. Tačnije, do 3. novembra 1993. godine kada je ukinut i kad je fabrika krenula u pripremu za toliko željenu privatizaciju.

Radnički savet, moje iskustvo

Kao mlad radnik počeo sam da radim u svojoj fabrici na odeljenju koje je brojalo 22 zaposlena u kolektivu od 300 radnika. Nije laž kada kažem da sam se trudio da budem vredan i da sam želeo da napredujem u poslu. To se zasnivalo na poštovanju procesa proizvodnje ali i na sticanju poštovanja ostalih radnika. Samoupravni sistem podrazumevao je radnički savet kao najviše telo u rukovođenju fabrike. Radnički savet je o svemu donosio odluke i nalagao direktoru da ih spovodi. Biti član radničkog saveta značilo je da ste radnik koga kolege najviše cene, jer je on delegiran da u njihovo ime donosi odluke. Dakle, biti član radničkog saveta značilo je da imate mogućnost da upravljate svojom fabrikom, što je u dobroj meri značilo da sami upravljate svojom sudbinom. Ja i danas tako mislim.To je bio najdirektniji delegatski sistem koji sam upoznao do sada, jer se glasanje sprovodilo neposredno dizanjem ruke na samom radnom mestu u prisustvu svih zaposlenih. Tako je za mene od samog početka rada u fabrici bila velika čast, ali priznajem i želja da jednom i ja budem član najvišeg tela rukovođenja fabrikom. Kako se do toga dolazilo?

Nakon tri godine rada u fabrici, na jednom sastanku odeljenja od 22 zaposlena trebalo je da izaberemo novog člana radničkog saveta, jer je istekao je mandat članu sa našeg odeljenja. Kod nas u fabrici je bilo pravilo da se član radničkog saveta bira na dve godine, s mogućnošću biranja još jednom na tu funkciju, tako da se maksimalno moglo biti četiri godine na toj funkciji. Dakle, niste mogli biti na toj funkciji unedogled kao što se to danas tvrdi. Ujedno, stvarao se ambijent da svako mora uzeti učešće u odlučivanju i da svako ima pravo da bude biran i angažovan. Ovde ne mogu a da ne kažem da kada je došlo novo vreme i promena sistema, radničke savete u mojoj fabrici je zamenio Upravni odbor. Po novom statutu članovi Upravnog odbora birani su na 4 godine i to neograničen broj puta, a članovi odbora mogle su biti i osobe koje nisu zaposlene u fabrici. Tada počinje vreme „stručnjaka“ i nasilne privatizacije. Ovo se mora reći danas baš zbog pogrešnih tvrdnji da nije bilo adekvatnog delegatskog sistema u samoupravljanju.

Sastanak odeljenja odvijao se na radnom mestu za vreme pauze ili nakon radnog vremena, jer su morali biti prisutni svi zaposleni. Sastankom je rukovodio radnik koji je bio član radničkog saveta sa odeljenja, a ne rukovodilac odeljenja. Svi su imali pravo da predlože kandidate za člana radničkog saveta, ali se svaki predlog morao obrazložiti. U tim obrazloženjima se recimo, navodilo da li ste dobar drug, kvalitetan radnik, da li kasnite na posao, kakve su vam moralne vrednosti, umete li da prenosite odluke ostalim zaposlenim. najjači argument bio je, uostalom kao u svakom biranju, da li vam kolege veruju da ćete braniti njihove interese ili ne. Kako su se na sednicama radničkog saveta donosile odluke i o visini boda (čitaj, plate), o zaduživanju fabrike ili pozajmicama drugim preduzećima, radnicima nije bilo svejedno ko će ih predstavljati, ko će odlučivati u dogovoru sa njima i poštovati njihovu odluku. Trebalo je imati dovoljno svest o tome šta je za kolektiv najbolja odluka, ali i za kolege koje ste zastupali. Slažem se da je lakomislenom odlukom radnika mogao biti izabran i neko ko ne želi da polaže račune drugima ili neko, kako se dešavalo, ko je bio produžena ruka direktora, ali izabrani radnik trebao je biti kadar da brani interese zaposlenih u rukovodećem telu bez obzira kako glasaju drugi delovi kolektiva. Stoga nije zaposlenima bilo sve jedno koga će izabrati u radnički savet. Još manje se može tvrditi da je to bio formalni čin i da su se odluke unapred znale. Moje iskustvo govori potpuno suprotno.

Na sastanku kada sam ja izabran za člana radničkog saveta bilo je tri predloga. Ili kako se to danas kaže, imao sam dva protivkandidata. Svaki predlog se razmatrao i ja sam čuo, uostalom kao i ostali predloženi, šta nam kolege zameraju, a šta ih navodi da glasaju za nas. Ja sam pobedio većinom glasova. Svi smo glasali dizanjem ruke neposredno na sastanku i odmah se znalo ko je izabran i sa koliko glasova. Nije bilo nikakvog lobiranja ili dogovaranja među kolegama, već se biranje svodilo na to ko zaslužuje da bude predstavnik odeljenja u radničkom savetu i ko će poštovati volju svih sa odeljenju, braneći interese zaposlenih. Sve dilema su bile odmah na sastanku otklonjene i rezultat glasanja se poštovao kao volja celog odeljenja. Tako se u mojoj fabrici biralo na svim odeljenjima u raznim procesima proizvodnje. Veća odeljenje sa većim brojem zaposlenih birala su po dva člana) i radnički savet kao najviše telo samoupravljanja, imao je između 9 i 12 članova. Konkretno 12 kada sam ja bio u njemu.

Predsednik radničkog saveta je biran od članova koji su ga sačinjavali ali je morao imati bar godinu dana članstva kao iskustvo da valjano može rukovoditi tim telom. Na tom mestu nije mogao biti duže od dve godine. S obzirom da se sa svakog odeljenja birao član, u njemu su se nalazili zaposleni različitih stručnih profila. Bilo je inžinjera, farmaceuta, vozača, portira, bravara, tehnoloških radnika. To mi daje još jedan argument da je svako bio zastupljen u preduzeću od strane svojih kolega. Takav šaroliki sastav imao je svojih prednosti na sastancima, jer su baš neposredno zaposleni mogli najbolje da obrazlože pojedine procese i zahteve i tako pomognu u poboljšanju razumevanja problema. A samim tim i njegovo rešavanje. Kada radite u nekom procesu u fabrici logično da ste više upućeni na svoje kolege slične stručne spreme i na one koji rade sličan posao vašem. Tako su u toku rada i pauzama često pričalo o odlukama koje su donošene ili će se tek doneti na radničkom savetu. Često se dešavalo da sam ja zauzimao stav koji su mi kolege sugerisale, a da to mišljenje nije bilo po volji ostalih zaposlenih, pre svega, šefova. Ali tako je to funkcionisalo. Ja sam branio tada stav svojih kolega i to iskreno smatram pravom participacijom zaposlenih u kolektivu. Danas kada se to kaže, svi odreda govore da je to samoupravna dogma, ali u praksi sam doživeo da su odluke na našem savetu često bile donošene u korist fabrike i radnika, a ne pojedinca baš zato što nas je bilo dovoljno iz svih procesa proizvodnje i što smo mogli zajedno da donesemo najbolju odluku za kolektiv. Raznoliki sastav po stručnoj spremi omugućavao je da su i oni koji su bili na najnižem mestu sistematizacije imali svoje predstavnike koji su branili interes tog sloja zaposlenih. To je bila velika stvar kada se radi o participaciji radnika i solidanosti zaposlenih. Takođe, treba reći da direktor nije imao pravo glasa i da su su radnici čvrsto držali svoje autonomije kod donošenja odluka. Bilo je slučajeva da je direktor zahtevao pojedine odluke koje radnici nisu podržavali. U takvim trenucima, ja nikad nisam glasao za te odluke, jer ne bih znao kako posle da to objasnim kolegama. Mene u to telo nije delegirao niko drugi nego oni. Danas je prisutno mišljenje da su direktori bili poslušnici političkih struktura i da su manipulisali i radnicima koji su bili članovi radničkog saveta. Verovatno se mogu naći razni primeri koji to potrvrđuju, ali i verujem da je puno više primera koji to osporavaju.

Ono što je za mene bitno je da su radnici putem samoupravljanja imali svu moć u odlučivanju ako su je hteli. Ukoliko su je prepuštali ili je predavali zarad ličnih interesa, to je poraz onih koji su sačinjavali kolektiv, a ne sistema radničkog samoupravljanja. Bila im je data mogućnost da donose odluke koje su u njihovom intresu i mogućnost participacije radnika je dakle, bila potpuna. Moje iskustvo je i tu na strani radnika. Od 12 članova radničkog saveta nije se mogao napraviti baš takav sastav da su svi izmanipulisani i da će zanemariti volju kolega. Takođe, tolika brojnost i raznolikost stručne spreme u sastavu radničkog saveta davala je potpunu transparentnost svih odluka. Nije se moglo reći da neko u kolektivu nije znao šta je odluka koju doneo radnički savet. Sve odluke su bile i javno isticane na oglasnim tablama unutar fabrike.Takođe, bilo je mnogo slučajeva da se odluke nisu mogle doneti na sednici saveta, jer su predstavnici odeljenja tražili da pre glasanja i donošenje konačne odluke ponovo konsultuju kolege sa svog odeljenja. To je dovodilo do toga da se tokom rada raspravljalo među zaposlenima unutar fabrike o odlukama koje treba doneti. Neretko se dešavalo da je bilo različitih stavova pojedinih odeljenja o nekom pitanju, ali razgovori među kolegama unutar procesa rada su samo mogli pomoći da svi zaposleni neki problemi bolje razumeju. Ne se može osporiti velika transparentnost gotovo svih odluka radničkog saveta. Sa kolegama ste provodili svakodnevno po osam sati na radnom mestu. Prosto nije se moglo da se desi da ne razumete i ne pojasnite bazi koja vas delegirala, koje odluke su bile donete od strane radničkog saveta. Odluke koje je to telo donosilo su stvarno bile od onih najbitnijih – od visine plate, investiranja u mašine i proizvodnju, otpuštanja radnika, dodele stanova, pa do onih koje se danas čine gotovo smešnim o svakodnevnim potrebštinama tipa kupovina olovaka, heftalica, toalet papira i slično. Tako se nije moglo ništa kupiti ili potrošiti unutar fabrike, a da to radnički savet nije odobrio većinom glasova. Takav sistem je umnogome kočio mnoge rukovodioce da sami donose odluke radi velikih provizija za pojedine poslove, bez obzira da li su u interesu fabrike. Takođe, ono što nam danas daje za pravo da govorimo o pravoj participaciji radnika, radnički savet je donosio odluku na predlog direktora i šefova ko dobija godišnju i mesečnu nagradu na dohodak za zalaganje i savestan rad. Tu nije mogao proći neko koga stvarno kolektiv nije smatrao kvalitetnim i zaslužnim i koga pored predloga pojedinaca nisu podržali svi zaposleni. Ime tih kolega bilo je istaknuto na oglasnim tablama i svi zaposleni su znali zašto se neko nagrađuje i koliko. Danas ta informacija ne sme da se zna između zaposlenih. Čak ne smeju jedan drugom da kažu kolika im je plata.

Znam da je bilo i često sukoba unutar samog radničkog saveta sa direktorom ili rukovodiocima određenih službi. Sećam se jednog drastičnog primera. Imali smo zahtev odeljenje transporta da se kupi novo vozilo za vozni park, ali to nije bio stav ostalih zaposlenih. I pored pritisaka direktora i jednog broja zaposlenih, to nije prošlo. Jednom smo na radničkom savetu donosili odluku o predstanku radnog odnosa jednog našeg kolege. Njemu se na teret stavljala teža povreda radne dužnosti na mestu portira, zbog koje je nastala šteta većih razmera. Na samom sastanku je bilo različitih mišljenja, a svoje pravo na neki vid odbrane imao je i sam zaposleni o čijem radnom mestu se radilo. On je bio pozvan da dođe na sednicu saveta i da svoje viđenje. Savet je nakon toga javno glasao i doneo odluku da se odstrani iz kolektiva, jer smo smatrali da je povredio imovinu naše fabrike. Ovo navodim, jer se smatra da su radnici bili neprikosnoveni u tom sistemu. Oni su bili u velikoj meri zaštićeni svojim pravima, ali su imali i obaveze koje su kao što se vidi, bile i merilo za donošenje mera odstranjivanja sa posla. Mogli ste izgubiti posao ne zato što ste se zamerili poslodavcu (gazdi), nego zato što ste ugrozili sigurnost kolega i imovinu radničke fabrike. Dakle, imovinu koju smo svi smatrali kao svoju. Radnici da su čuvali svoju imovinu, a ne kako se danas često umanjuje vrednost društvene svojine, da je sve bilo „svačije i ničije“. Radnici u organima uprave su se borili da tu imovinu čuvaju kao da je njihova, jer su to tako i osećali.

Potpuna participacija radnika u procesu odlučivanja je bila zastupljena u radničkim savetima i svaki zaposleni je mogao ako je hteo, da bude deo tog odlučivanja. Imao je pravo da postavlja pitanja, predlaže dnevni red i daje predloge za sednice preko svog delegata sa odeljenja. Mogao je i sam lično da se obrati radničkom savetu u pismenoj formi i morao je dobiti odgovor. Ono što mi daje pravo da tvrdim da je radničko samoupravljenje bilo uzor za radne ljude u kolektivu je to što je to jedini delegatski sistem koji je omogućavao da se svakodnevo pogledate u oči sa svojim delegatom. Za mene je to bio najbolji primer delegatskog sistema po principu „jedan čovek, jedan glas“. Takođe, danas to niko ne spominje javno, ali samoupravni sistem je pružao jednake mogućnosti ženama i muškarcima u procesu proizvodnje. Žene su potpuno bile izjednačene i imale značajnu zastupljenost na rukovodećim mestima.

Kad radnici glasaju

Jedan primer iz moga grada je još jedna potvrda velike transparentnosti rada samoupravnih organa. U ovom slučaju i primer onog čemu se težilo u socijalizmu: punoj zaposlenosti, socijalnoj i ekonomskoj stabilnost zaposlenih, te raspolaganju viškom vrednosti za dobrobit zajednice.

U Zrenjaninu je do početka tranzicije, iliti do „uterivanja kapitalizma“ 1990. godine, postojao jedan veliki industrijsko-poljoprivredni kombinat pod nazivom IPK „Servo Mihalj“. Taj kombinat je bio najveći proizvođač hrane u tadašnjoj Jugoslaviji i u centru svih ekonomskih zbivanja SFRJ. Država je mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proveravala na primeru ovog giganta. Kombinat je raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina, imao je u svom sistemu 42 fabrike (u gradu Zrenjaninu je tada bilo 51 fabrika, od kojih danas rade samo pet), zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao sa 25.000 kooperanata. Taj gigant nastao je odlukom radnih ljudi više zrenjaninskih fabrika da udruže svoj rad i sredstva početkom šezdesetih godina prošlog veka. Sistem samoupravljanja je omogućio da radnici udruženi poboljšaju svoje poslovanje i omogućio izgradnju industrije u Zrenjaninu. Takvim gigantom od 24.000 zaposlenih rukovodio je Centralni radnički savet.

Između ostalog, ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. godine realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom. Izgradio je fabriku lekova „Jugoremediju“ sa nemačkim „Hehstom“. Skrobari „IPOK“ ukazano je poverenje tadašnje najveće svetske kompanije za preradu kukuruza, američkog konzorcijuma „CPC“ da proizvodi farmaceutsku dekstrozu. Čikaška „Helen Kertis“ je prvu licencu u Evropi dala zrenjaninskoj hemijskoj industriji „Luksol“. „Veliki mlinovi Pariza“ pravili su u „Žitoproduktu“ specijalne smese; zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode. Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata sigurno nikada neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu.

„Servo Mihal“ je proizvodio količinu hrane koju danas zajedno ne mogu da dostignu BiH, Makedonija i Crna Gora. Kombinat je razvijao svoju tehnologiju u Iranu, Kongu, Sudanu, SSSR-u. Pomagao je nerazvijenima na Kosovu i Crnoj Gori i to gradeći pogone za radna mesta, a ne dajući samo puki novac. Imao je dugoročne ugovore o isporuci hrane privrednim sistemima iz Hrvatske i Slovenije. Na njegovim sirovinama razvile su se „Podravka“, „Kolinska“, „Takovo“. A ko je rukovodio ovim gigantom? Zaposleni iz svi fabrika kombinata putem Centralnog radničkog saveta. Radnici su u svojim kolektivima donosili odluku da se priključe kombinatu i delegirali, zavisno od veličine kolektiva, jednog ili dva člana za Centralni radnički savet. To samoupravno telo je donosilo odluke koje su morale biti poštovane od svih zaposlenih u kombinatu. Svi su imali zajednički interes, ali su mogli da štite interes fabrike. Participacija radnika je bila potpuna, a transparentnost velika.

Iako je na čelu kombinata bio direktor, radnički savet fabrika članica je na svojim sednicama donosio odluke koje je delegat u Centralni radnički savet prenosio i glasao. Veliki ekonomski uspesi fabrika unutar kombinata su govorili da je ovaj samoupravni sistem dobro funkcionisao, pa je gotovo svaki zrenjaninski kolektiv želeo da pristupi kombinatu. Na kraju, kombinat je brojao 42 fabrike i sve je funkcionisalo, svi su radili i imali zajedničke organe. Sve odluke su bile prenošene u kolektive članice, a svoj napredak su dugovali ne samo dobrom i kvalitetnom radu, već i odlukama da se višak vrednosti zajedno ulaže u fond kombinata što je omogućavalo napredak i razvoj. Osnovali su Internu banku kombinata koja je kreditirala fabrike ukoliko su želeli da izgrade novi pogon ili unaprede proizvodnju. Radnici svih fabrika su tako po potrebi pomagali članovima kombinata ili kupovali potrebnu opremu. Tim načinom skoro sve članice su imale sigurnost u finasijama i ulaganjima. Tako su izgrađene nove fabrike u gradu. Jedna od njih je i moja „Jugoremedija“ koja građena od para kombinata iz Interne banke.

Ovde bi pomenuo zanimljivo svedočenje Jovana Vereba, člana radničkog saveta iz zrenjaninske šećerane koja je bila osnivač ovog kombinata. On je svedočio o tim vremenima na snimanju dokumentarnog filma o kombinatu poznatog reditelja Želimira Žilnika: „Predlozi po raznim pitanjima su stizali od stručnih komisija i svi smo o tome glasali. Bilo je slučajeva da se saopšti da ima na kraju godine da se podeli višak u visini tri plate. Ali predlog bi bio da se podeli samo jedna, a ostatak da ide u fond kombinata. Bilo je onih koji nisu bili za to, ali glasalo se i uvek je solidarnost da tako kažem, pobeđivala. Sada, danas, vidim da je to imalo smisla i da je bilo normalno. Uostalom, tako je od tih para napravljena nova sušara u mojoj fabrici. U ona vremena bilo je i toga da je kombinat odvajao 0,5 % za sport. Tako je bilo mogućnosti i za sve te klubove… ne znam… košarka, fudbal, vaterpolo, rukomet. Ko sada odvaja za sport? Tada je i postojao sport. Tako isto i za kulturu. A nikako nemojte zaboraviti da je kombinat imao svoju biblioteku, kuglanu, bioskop i drugo.“

U prilog samoupravnog odlučivanja ide i još dosta činjenica: stambeni fondovi fabrika kojima su mnogi zaposleni došli do krova nad glavom, veliki broj stipendista koji su nakon školovanja dobijali posao u struci. Tokom sedamdesetih i osamdesetih svi koji su odlazili na školovanje u Beograd i Novi Sad su se stoprocentno vraćali u grad, jer je potreba za radnom snagom bila velika, dok danas se od tri učenika ili studenta jedva u grad vrati jedan.

Kada je reč o solidarnosti unutar kombinata i spremnosti radnika da se razvijaju i prave prostor i za ostale radnike u gradu, najbolje govori slučaj moje bivše fabrike, zrenjaninske fabrike lekova „Jugoremedija“. Na Centralnom radničkom savetu odlučeno je da svi kolektivi kombinata finasiraju izgradnju fabrike preko svoje Interne banke. Fabrika je u roku od godinu dana izgrađena isključivo od novca koji su fabrike unutar kombinata zaradile, bez dinara pomoći grada ili države. O takvom razmišljanju radnih ljudi danas nema ni govora, jer radnici danas ne učestvuju ni u kakvom odlučivanju. Tada je to bilo moguće. Realno je bilo očekivati da odluče da izgrade novu fabriku, jer su radnici bili vlasnici svojih fabrika i osećali su se odgovornim. ali ne treba to kriti, osećali su se i moćnim da urade tako nešto.

Znam iz svog iskustva da su kolektivi bili spremni na veliku solidarnost unutar tog kombinata i da se ta solidarnost mogla prepoznati i nakon njegovog raspada. Sećam se da se na našem radničkom savetu pojavio predstavnik građevinskog kolektiva iz grada i molio za pomoć u finasijama. Nije tražio da im damo sredstva, već da sve poslove koji mogu da se urade na održavanju naše fabrike, urade oni i tako dobiju potrebna sredstva za obrt i rad. Bilo je normalno glasati za tu odluku, jer su naša dva kolektiva bila udaljena svega 200 metara i mnogi od nas su se poznavali. Ali ‘ajde da budemo iskreni i da kažemo da se tako i sprečavala korupcija jer se obično ona odvija u četiri oka. Dakle, solidarnosti je bilo, ali i odgovornosti za zarađeni novac. Te odluke su bile odluke svih zaposlenih, a ne dogovor par pojedinaca, to je bio razlog što nije bilo korupcije i špekulisanja.

Stoga bi najbitnija konstatacija bila da se višak vrednosti nije pretapao u privatne „džepove“ zbog velike transparetnosti principa ulaganja, solidarnosti i onog što mi se danas čini najbitnijim, jer nedostaje, a to je očuvanje proizvodnje i radnih mesta. Nije laž kada se kaže da je najproduktivniji period na ovim prostorima bio baš u tih 40 godina postojanja samoupravljanja.

Pitanje bez odgovora

Ne može biti tačno da u proteklom vremenu socijalizma baš ništa nije vredelo. Kao što ne može biti tačna tvrdnja da je sve bilo u redu. Nameće se zanimljivo pitanje: zašto su oni koji su bili vlasnici fabrika i koji su gradili te fabrike odričući se mnogo čega, u jednom trenutku napustili sve to bez borbe? Čak su bili česti primeri da su se udruživali sa onima koji su to prevlačili iz društvene u privatnu svojinu. Kako niko nije imao želju među radnicima (a oni su bili nosioci vlasništva), da se i dalje nastavi sa participacijom u odlučivanju i poslovanju fabrika? Pogotovo kako se danas vidi da nije nestala samo radnička participacija, već su nestala i njihova radna mesta. Privatizaciju je preživeo svaki četvrti radnik. Dušan Radaković, koordinator projekta „Novija istorija privrede Zrenjanina“, u čijem sklopu je objavljena studija o kombinatu „Servo Mihalj“ ima svoj pogled na to. On tvrdi: „Kombinat je kontrolisao ogromnu količinu robnih i novčanih tokova. Postao je smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. Banke su zadale i početni udarac na rušenju, kada su uspele da ukinu Internu banku „Servo Mihalja“ i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih, republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju i rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad „Servo Mihalja“ i svih drugih kombinata“. Tako je vlast odlučila da se ukidaju radnički saveti i da se sva moć prebacuje na pojedince, obično na tadašnje direktore. Ukidanjem Interne banke, Kombinat je izgubio finasijsku moć da sam raspolaže svojim parama. Bez sredstava koja su mogli da unutar kombinata raspoređuju po svojim potrebama, samoupravljači su izgubili svoju upravu i samostalnost. Izgubila se i transparetnost, te se više nikom nisu polagali računi. A dogovori koji su doveli do kraha zrenjaninske industrije, danas se to najbolje vidi, odvijali su se daleko od očiju i ušiju radnika i sindikata. Bez radničkih saveta nije bilo načina da radnici saznaju šta se odlučuje u njihove ime, pa se često spominje rečenica „zaspali u socijalizmu, a probudili se u kapitalizmu“. Za mnoge, pa i za mene bio je to nametnut scenario kako bi se „uterao kapitalizam“ u moj grad, pa i zemlju. U počecima „demokratije“ niko od samoupravljača nije uspeo da se nametne, da objasni da samoupravljane ima svoje vredosti, da treba da se i oni pitaju. Tako se došlo do onog što je danas uskraćeno mnogim radnicima – da žive od svog rada. A broj nezaposlenih je višestruko porastao.

U mojoj fabrici „Jugoremedija“ do ukidanja radničkog saveta došlo je na zahtev direktora upućenog preko direktora sektora. Tako je na našu sednicu februara 1993. godine došla direktorka proizvodnje i pročitala svoj elaborat o pretvaranju društvenog kapitala „Jugoremedije“ u privatnu svojinu. Elaborat je ovako počeo: “Osnovni oblik svojine u Jugoslaviji je dugo godina bila društvena svojina, koja i nije imala titulara, odnosno vlasnika. Tako je i „Jugoremedija“ organizovana kao društveno preduzeće. Od pre četiri godine stvorena je mogućnost da dosadašnja društvena preduzeća mogu da postanu predmet kupoprodaje i kao takva se mogu transformisati u mešovita ili privatna preduzeća. To je sprovedeno u velikom broju preduzeća koja su u međuvremenu privatizovana…“. Ovim aktom odmah na startu je stavljeno radnicima do znanja da će naša fabrika biti privatizovana. Ko će od toga imati koristi? Pa, valjda oni koji traže da se to uradi.

U poglavlju elaborata pod nazivom „Sprovođenje privatizacije društvenog kapitala“ kaže se: „Odluku o pretvaranju društvenog kapitala „Jugoremedije“ u drugi oblik svojine, odnosno o organizovanju u mešovito ili privatno preduzeće mogu doneti isključivo radnici „Jugoremedije“…
Pretvaranjem društvenog kapitala u drugi oblik svojine dolazi i do promene statusa preduzeća koje može da se organizuje kao mešovito ili privatno deoničarsko ili društveno sa ograničenom odgovornošću…
Posebna pogodnost je predviđena za zaposlene radnike, kao i za lica koja su ranije bila zaposlena, odnosno njihove naslednike prvog reda… Kada se ovome doda i mogućnost da se otkup deonica može vršiti i u više rata, a najkasnije u roku od pet godine, onda se može razumeti da se celokupno ovakvo organizovanje može sprovesti za radnike uz njihovu punu angažovanost i motivaciju…

Kupljene deonice donose pravo na upravljanje i pravo na dividendu…“Kao što se da videti odluku o prestanku postojanja samoupravnih organa doneli su sami radnici. Kako smo mi sami odlučili da nam ne treba participacija u preduzećima? Da li smo znali šta se sprema za naša radna mesta u privatizaciji? Za mene ne postoji racionalan odgovor. Možda smo hteli da imamo kapital koji bi unovčili prodajom akcija, ali to nije dovoljno opravdanje. Znali smo ako podržimo ovaj elaborat da će nestati radnički savet, jer se u njemu to i objašnjava sledećim rečima: „Posebnim Aneksom je moguće predvideti da funkciju radničkog saveta (i drugog samoupravnog organa „Jugoremedije“) preuzme jedan od novih organa koji će se obrazovati Statutom – Upravni odbor ili Skupština, a za neka pitanje i Poslovni odbor“. Tako se desilo da nakon prestanka rada radničkog saveta i postavljenja Upravnog odbora (a njega su činili direktori) dobijamo situaciju da je direktor sa neograničenom vlašću i bez kontrole radnika i sindikata mogao pripremiti privatizaciju fabrike. Kakvi su rezultati te pripreme i tih privatizacija, najbolje se vidi danas.

U tom elaboratu je bilo i objašnjenje zašto radnici treba da prihvate privatizaciju. U poglavlju „Prednosti privatizacije“ kaže se: „Pretvaranje društvenog kapitala „Jugoremedije“ u privatnu svojinu donosi mnogo prednosti, a naročito:

• Odlučivanje o poslovnoj politici poverava se manjem broju odgovornih pojedinaca, što treba da doprinose efikasnijem donošenju odluka
• Umesto samoupravnog načina odlučivanja prelazi se na menadžerski način odlučivanja, a to znači da umesto radničkog saveta i samoupravnih organa sve odluke donosi rukovodstvo i upravni odbor
• Veća motivisanost svih zaposlenih za bolji rad i rezultate.“

Smatralo se da će radnici nasesti na trik da su oni od sutra akcionari, to jest vlasnici, a ne društvo. I da će svoje akcije, za koje im su se tada činile „kao da su im pale sa neba“, moći dobro da unovče i da će čak imati solidnu zaradu tokom svake godine putem dividendi. Ali o kakvoj motivisanosti se može pričati kad su radnici postajući novi vlasnici putem akcija, imali želju da što pre prodaju svoje vlasništvo. Nije bilo želje da participiraju u vlasništvu, dakle da njime rasplažu i upravljaju već da ga što pre prodaju. Kako se može govoriti o boljem rezultatu i motivisanosti kada prodajom akcija ni novi vlasnici nisu verovali da će to na duže vreme donositi dobit?

Da je bilo gotovo sa participacijom radnika bilo je odmah na početku jasno. Upravni odbor sastavljen od dotadašnjih rukovodioca doneo je Statut fabrike u koji je uneo odluku da član Upravnog odbora može biti i lice koje nije zaposleno u fabrici. Dakle, neko blizak vrhu, ali ne i blizak zaposlenima, kao i da taj Upravni odbor bira direktora na neograničeno vreme.

Zoran Rakić, poslednji predsednik radničkog saveta „Jugoremedije“ u svom kazivanju u dokumentarnom filmu „Radničko samoupravljenje – jedno iskustvo“ otvoreno priznaje da su radnici tada jedva čekali da prestane rad radničkog saveta, odnosno da se on ukine. Kaže da mu je jedan kolega rekao: „Dosta je bilo komunizma i tvoje vlasti, dolazi demokratija“. Rakić čak ironično kaže; „Samo što nas motkama nisu najurili“. Priznaje da je to stanje moglo tada odgovarati samo direktoru, koji se žalio da putem radničkog saveta nije mogao da vodi fabriku moderno i brzo, a vreme je to od njega tražilo. Tvrdio je da se mnogo vremena gubilo na donošenju odluka, jer se radnički savet nije stalno sazivao, da nemaju radnici preduzetnički duh i da ne mogu da ga intelektualno prate, te da koče napredak fabrike. Bilo je jasno da traži što veća ovlašćenja, a ja mislim da je jasno da se sa većim ovlašćenjima pojedinca stvara prostor za veći stepen korupcije. Vreme je i pokazalo da se reč „korupcija“ najčešće povezuje sa rečju „privatizacija“. Pa se tako dešavalo da su fabrike ulazile u privatizaciju naglim zaduživanjima, nerealnim prikazanim stanjem zaliha u magacinima i slično.

Igranje žmurke

Radnici su obilato pomogli da dođu promene i da se „utera kapitalizam“. Jesmo, glasali smo, možda formalno, da se ukine samoupravljanje. Bunt radnika oko socijalnih pitanja usmereni su na nacionalna pitanja i brzo se zemlja našla u ratu i traženju nacionalne države. Od radnika većina su postali ratnici. Vreme koje je došlo, dovelo je do toga da radnici nikad više neće biti ni partneri nekoj vlasti, a kamoli da će moći da participiraju u preduzećima. Razaranje privrede je svakako obezvredilo i rad i radnike. Stvaranjem siromaštva i nezadovoljstva dolazimo do besa i gneva koji može biti vrlo velik i masovan. Danas se još ne zna kako će se dalje odvijati promene u društvu, u državi, u privredi, u kulturi. Treba videti da li će to dovesti do promene radnika, sindikata i stranaka i ko će stavrno zastupati njihove interese. Kako zažmuriti nad onim što se zadnjih dvadest godina desilo kod nas? Desilo se to da su nas pojedine političke elite vratile u poslednjih dvadeset godina na nivo ekonomije, demokratije i ljudskih prava sto godina unazad. To nije bilo lako. To je plan, ili poduhvat koji je promenuo imovinsku i klasnu strukturu u državi. A da bi se to desilo, neko je morao biti opljačkan. Zašto smo u tome učestvovali? To mi se čini danas jednim od bitnih pitanja za nas koji smo bili samoupravljači.

Možda se stvari mogu malo poboljšati stvaranjem autentične socijaldemokratske političke opcije koje danas u Srbiji nema. Radnici danas mogu samo da sanjaju sistem samoupravljanja. Proizvodnja je decentralizovana, dok je upravljanje industrijom i krizom centralizovano. Stalnost radnog mesta je dovedena u pitanje, sve više radnika je prinuđeno na prekarni rad, a visinu plate određuje stanje na tržištu rada, a ne dogovor zainteresovanih strana. Radnička klasa je podeljena i politički nemoćna, a posledice liberalno-demokratske tranzicije su deindustrijalizacija, repatrijarhalizacija i retradicionalizacija. Rezultati su velika nezaposlenost, tajkunizacija privrede i velike socijalne razlike.

U ovakim uslovima opala je moć rada, a nema više ni onog što zvalo „radnička klasa“. Usled smanjenja broja zaposlenih u industriji i nastanka velikog broja nezaposlenih, radnici moraju naći nov način organizovanja i povezivanja. Sindikalne aktivnosti ne bi trebalo da budu ograničene na aktivnosti unutar preduzeća i na odbranu prava samo onih koji su zaposleni. Sindikati se moraju osposobiti za političko delovanje i okupljanje šireg sloja ljudi koji su pogođeni restauracijom kapitalizma i traže ulogu u aktivnoj borbi. Da li ostaje da tražimo da se isprave greške u privatizaciji i hoćemo li se prihvatiti bitnog načela „ništa o meni bez mene samog“? Setih se reči Zdravka Deurića sa jedne tribine 2012. godine: „Ne može Evropa da rešava za nas, niti Jelko Kacin, niko. Ne može niko našu muku da muči. Mi moramo sami da izmučimo našu muku, da isteramo sve na čistac. Deset godina ovo traje, borba svih ovih ljudi. Ista muka, ista priča, rame za plakanje. Nema od toga ništa. Znači, najbolje je ćutati, pa valjda nekome dozlogrdi pre nego meni. Ja mogu da trpim, ali ako je stvarno dozlogrdilo ovom narodu, hajde da rešimo to!“

Samoupravljanje nas je naučilo da možemo da imamo uspešnu participaciju. Na nama je da se ponovo izborimo za to. Tada je rad bio centar zbivanja, sve se dešavalo u svetu rada i odnosima u radu. Najproduktivniji period našeg naroda je bio taj period samoupravljanja. Na tim iskustvima trebalo bi graditi neku alternativu danas. Jer uništavanje tog sistema samo nas je vratilo na svet kapitalističke periferije.

preuzeti pdf

Dragi prijatelji, drage prijateljice,

Otvorena knjiga koja je pred vama predstavlja neku vrstu nastavka razgovora i diskusija započetih tokom javnih vođenja koja su održana prethodne 2013. godine i koja su bila posvećena promišljanju nasleđa jugoslovenskog socijalizma.

Danas se sećanje na socijalističku Jugoslaviju u celom regionu, u različitoj meri kreće u rasponu između vatrenog antikomunizma, narativa o totalitarnoj represiji i nacionalističkog resantimana, i optimizma sećanja u kome danas nepostojeća zemlja predstavlja blistavi momenat istorije jugoslovenskih naroda i ljudi koji su u njoj živeli, u pogledu blagostanja, sigurnosti i poštovanja, dobijajući često mitske dimenzije zlatnog doba. Ono što još uvek u većoj meri nedostaje su detaljnija istraživanja i analize nasleđa socijalizma u Jugoslaviji i uvid u kompleksnost i protivrečnosti koje je on sadržao. Ona bi morala da uključuju bar nekoliko nivoa:

• Emancipatorsko nasleđe socijalizma, u prvom redu ideja i praksi čiji cilj je trebalo da bude oslobođenje rada i čoveka i društvo zasnovano na jednakosti, pravdi, solidarnosti i autonomiji individue i društva u celini;
• Ideološka upotreba tih ideja u svrhu legitimizacije tadašnjeg sistema i ono što se tada opisivalo kao jaz između teorije i prakse;
• Promišljanje u kojoj meri je to nasleđe relevantno danas u traganju za alternativama dominantnoj organizaciji društvenog života koje bi omogućavale autonomiju i emancipaciju ljudi.

Javna vođenja su bila (tek) mali doprinos otvaranju dijaloga o tim različitim nivoima i deo su projekta „Istorija u pokretu – Dijalog sa prošlošću“. Bilo ih je ukupno četiri: u junu, septembru, oktobru i novembru 2013. godine i njihov cilj je bio da otvore prostor za diskusiju, različite perspektive, neslaganja i razmenu. Javna vođenja su se odvijala na lokacijama koje su bile povezane sa temom vođenja i sa uvodničarima/kama koji/e se bave teorijskim promišljanjem ovih tema i/ili imaju neku vrstu ličnog iskustva. Bilo je zamišljeno da okvirno traju sat do sat i po, ali su po pravilu trajala dosta duže, jer bi nakon kratkih uvodnih izlaganja koja su predstavljala osnovu za razgovor, obično usledile inspirativne (na momente, žučne) diskusije u kojima su se često preplitala teorija i lično iskustvo, impresije i ideološka stanovišta.

Prvo javno vođenje „Radničko samoupravljanje – između emancipatorskog projekta i neuspelog eksperimenta“ bavilo se idejom radničkog samoupravljanja, ali i kompleksnošću koje je nosilo njegovo uvođenje u Jugoslaviji, napetostima koje su se pojavljivale u njegovom ostvarivanju, kao i načinu na koji je samoupravljanje oblikovalo društvenu strukturu tadašnjeg društva. Naredno „Kako se gradila budućnost? Omladinske radne akcije u Jugoslaviji između ideološke manipulacije i plemenitog zanesenjaštva“ bilo je posvećeno zajedničkom promišljanju uloge i značaja koje su omladinske radne akcije imale u socijalističkoj Jugoslaviji i u kojima je između 1947 – 1981. godine volonterski učestvovalo stotine hiljada uglavnom mladih ljudi iz zemlje i sveta. Treće javno vođenje „Od načina ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja do preduzetničkog grada? Mesne zajednice i postsocijalistička transformacija javnog prostora“ bilo je posvećeno mesnim zajednicama kao osnovnom obliku samoupravnog organizovanja građana/ki na lokalnom nivou i načinu ostvarivanja samoupravljanja na mestu življenja, protivrečnostima koje su pratile formiranje i funkcionisanje mesnih zajednica u praksi i postsocijalističkoj transformaciji javnog prostora na primeru mesnih zajednica. Na poslednjem javnom vođenju „Poslednja politička utopija? – ’68 u Jugoslaviji i neispunjena obećanja jugoslovenskog socijalizma“ razgovaralo se o značaju jednog od najupečatljivijih događaja jugoslovenske istorije – pobuni studenata/kinja 1968. godine koja je u svojim zahtevima integrisala elemente kritike realnog socijalizma i kapitalizma, ukazujući na nedostignute ideale slobode i emancipacije u jugoslovenskom društvu.

Tokom narednih meseci jednom mesečno biće objavljivani tekstovi o ovim temama. Ova otvorena knjiga je zamišljena kao korak dalje u pravcu teorijskog promišljanja ovih tema za sve one koji žele da tragaju dalje. Ona je otvorena, jer njena namera nije da ponudi konačne odgovore, već prostor za kritičko promišljanje nasleđa socijalističke Jugoslavije, istraživanje i sučeljavanje. Novo, kritičko promišljanje (i) ovog nasleđa nužno je danas, ne samo zbog prevazilaženja dihotomnih crno – belih matrica i uspostavljanja jednog kompleksnijeg viđenja prošlosti, već i zbog emancipatorskog potencijala koje takvo preispitivanje ima. U prvom redu, kroz preispitivanje vrednosti na kojima je zasnovano današnje društvo i otvaranja prostora za stvaranje alternativa dominantnom modelu zasnovanom na logici profita, kapitala i nacije. Važan deo tog prostora je želja da se uključe različite perspektive proistekle iz različitih iskustava i znanja, sposobnost da se one razumeju, ali i ospore bez ograničavanja na puko izražavanje vlastitih potreba ili potreba grupe kojima se pripada. Ovo je naš zajednički prostor i zato vas pozivamo da šaljete svoje komentare i tekstove, jer politika se pojavljuje u prostoru razlike, tek u dijalogu neistomišljenika/ca kada zajedničkim naporima treba naći rešenja za ona pitanja koja su zajednička. Kako Benjamin Barber kaže „bitna spornost je pretpostavka politike“, a politika se događa samo kad se ne složimo.

preuzeti pdf

Nešto malo o sebi, političkim uverenjima i angažmanu

Rođeni sam Beograđanin (mart 1947) „zahvaljujući“ tome što su moji roditelji 1941. izbegli iz Bosne i ostali u Beogradu i posle rata. Svih osam razreda osnovne škole završio sam u školi „Braća Ribar“ (sada eto nosi ime kralja Petra I, šta se tu može), a posle toga i beogradsku gimnaziju „Moša Pijade“ (i Moša je „ispao“ iz imena gimnazije, mora da je bio mnogo nestašan!). Matematiku sam diplomirao na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu i ceo radni vek proveo u Matematičkom institutu.

Prvo čega se jasno sećam u vezi sopstvenog političkog sazrevanja je jedna izvrsna knjiga. Negde pedesetih godina naime, prevedeno je delo Hesusa Ernandesa (1) „Republikanska Španija i SSSR“. Ja sam je, čini mi se pročitao u sedmom osnovne. Kao ozbiljan insajder, autor ne samo da je odlično opisivao i inače dramatične (na kraju i tragične) događaje iz građanskog rata, nego je posebno bio ubedljiv u prikazu destruktivnog delovanja Staljinovog režima i sovjetske agenture, najčešće sa ciljem da se destabilizuje koalicija levih snaga, pri čemu su značajnu ulogu odigrali staljinisti iz same KP Španije. Knjiga me je uzbudila i potresla, ali nekako i stvorila ubeđenje da je „pravi“ socijalizam moguć i da se eto, ostvaruje u našoj Titovoj Jugoslaviji. Pošto sam već tada puno čitao (u gimnaziji još više), pročitao sam sve što mi je došlo do ruke iz marksističke teorije, ali jednako tako i literaturu koja se ticala konkretnih političkih zbivanja. Otada pa nadalje bio sam stalno „u kursu događaja“. U osmom osnovne primljen sam među prvima u omladinsku organizaciju (mislim da se tada, još uvek zvala „Narodna omladina Jugoslavije“ i da je ubrzo promenila ime u „Savez omladine Jugoslavije“). Ovo napominjem, zato što, iako je u krajnjoj liniji bio cilj da se svi učlanimo (reč je bila o masovnoj organizaciji), ipak se nekako gledalo da se prvo istaknu oni bolji đaci, po pravilu odlični, a valjda i potenciajlni aktivisti. Ili mi se tako činilo.

Bilo kako bilo, pravi omladinski aktivista postao sam nekako već u prvom razredu gimnazije (tada je već postojala đačka samouprava). A tu počinje i priča o radnim akcijama. Pošto sam od rođenja pa sve do 2004. godine živeo na opštini Stari grad, gotovo sve što pričam vezano je za ovu opštinu.

Prva radna akcija „Ada 62“

Detalja se naravno, ne sećam, ali u proleće 1962. godine, na osnovu obaveštenja iz Opštinskog komiteta Saveza omladine Stari Grad, znali smo da će u prvoj smeni omladinske radne akcije čiji je cilj uređenje Ade Ciganlije (a zvanično ime „Ada 62“) raditi i brigada sa naše opštine. Odmah sam se prijavio, ali prvi doživljaj je bio da prijavljenih ima podosta, možda i duplo više: brigada je naime, trebalo da broji stotinak ljudi, ne više. Nisam naravno, odustao i svi mi koji smo sebe videli kao brigadire skupljali smo se uredno (jednom nedeljno ako se dobro sećam) pred sedištem Opštinskog komiteta SO Stari grad u ulici „Braće Jugovića“ (ugao „Zmaj Jovine“) (2). Šta smo tačno pričali (slušali) – ne sećam se, ali mislim da su prozivke bile redovne i sve to se zvalo “priprema brigade”. Reč je Omladinskoj radnoj brigadi (ORB) „Boža Stamenković“(3). Iako dakle, priprema nije izostala, a navodno ni selekcija, kad smo se jednog dana našli svi zajedno u naselju na Adi, utisak je bio da ne baš mali broj ljudi nije bio siguran zašto je tu i da li treba da ostane. Nekima od njih i nije bilo do rada, pa su naprosto zabušavali. Da stvar bude zabavnija, dobar deo takvih je bio u više nego dobroj fizičkoj kondiciji, neki su baš ostavljali utisak nekakvih „snagatora“. Koliko mogu da se setim, sam posao bio je dosta težak – zemljani radovi. Čini mi se pravljenje nasipa. Radni dan je trajao šest sati i radilo se uvek prepodne, s tim što je bilo pauze za užinu. Zbog naprezanja kombinovanog sa neiskustvom u držanju alata kao što je lopata, dosta nas je dobijalo bolne žuljeve na dlanovima, pa je devojka koja je bila „sanitet“ imala dosta posla. A u naselju je bio i lekar i medicinska sestra. Uslovi života bili su vrlo skromni. Spavalo se u malim šatorima za dva čoveka, sa čaršavima na slami. Nevolju su donosili i kišni dani, jer je svaka jača kiša dovodila vodu u šatore. Jelo se iz nekih plehanih posuda koje smo sami prali na česmi. Jelovnika se ne sećam, ali sva je prilika da je, kao i kasnije u vojsci, značajno bio zastupljen pasulj. Iz dosad ispričanog može se steći utisak da sve zajedno i nije bilo baš sjajno, ali moja sećanja govore upravo suprotno – iako smo kao brigada bili prilično neuspešni, odnosi među nama, brigadirkama i brigadirima, bili su zaista drugarski. Međusobno upoznavanje bilo je veliki doživljaj, pogotovo što smo u nekom smislu, bili šareno društvo: osim što smo bili iz različitih škola (4), za neke nije bilo baš jasno koje im je zanimanje (5) . Svejedno su odnosi bili jako dobri, a o nekakvom nasilju nije bilo ni govora. Na kraju smo na četnim sastancim predlagali ljude za pohvalnicu i udarništvo, ali čini mi se da je konačnu odluku doneo štab brigade.

Radna akcija „Autoput Bratstvo-jedinstvo 63“

U drugom razredu gimnazije izabran sam za člana školskog komiteta Saveza omladine i zadužen za ideološki rad (6). Ovo pominjem, jer ima i veze i sa odlaskom na izgradnju dela autoputa od Osipaonice do Beograda. Napominjem da je dovršetkom ove deonice autoput završen u celini (od Maribora do Đevđelije) i svečano pušten u rad 20. oktobra 1963. Ponovo sam išao u prvoj smeni, ovaj put u brigadi „Jelica Milovanović“. Budući da je bila reč o saveznoj radnoj akciji i pripreme su bile odgovarajuće. Ono što treba istaći je da je brigada bila u suštini kadrovska, tj. većinu su činili članovi školskih komiteta SO i drugi omladinski rukovodioci. Jedan mali deo brigade činili su i mladi radnici iz nekih radnih organizacija sa Starog grada. Koliko se sećam pripreme su bile temeljne, a sastajali smo se u dvorištu škole „Nikola Tesla“. Za komandanta brigade određen je Božo Hrnjak, nešto stariji od nas, svršeni đak drvoprerađivačke škole. Moram da kažem da je to bilo odlično kadrovsko rešenje: odličan komandant i u svakom pogledu vanserijska ličnost. Pre odlaska smo, koliko se sećam, bili tačno podeljeni u čete i uopšte uzev organizacija je bila čvrsta. Standard života i rada na akciji bio je mnogo bolji nego na Adi. Tako na primer, spavali smo u solidnim barakama (spavaone!) i generalno su higijenski uslovi bili solidni. Bila je posebna zgrada u kojoj smo obedovali iz tanjira i sa escajgom. Otprilike kao u nekoj menzi. Sa druge strane, kada je reč o radu moram reći da smo, da tako kažem, bili u proseku veoma vredni. Svest i ambicija bila je velika, radilo se puno a opet, bili su u pitanju teški, naporni zemljani radovi. Kao da sada gledam neke naše drugarice koje su radile na utovaru (dakle sa povećim lopatama) i koje praktično ne bi stale svih šest sati, osim za pauzu za užinu. Naravno da i onim muškim i jačim članovima brigade nije bilo lako da sve to odguraju kolicima gde treba. Bilo je jasno da se ozbiljnije meri koliko se ostvaruju i/ili prebacuju zadate norme. Biti proglašen za najboljeg brigadira (najbolju brigadirku) za prošli dan i podizati brigadnu zastavu na jarbol ujutro pred brigadom puno je značilo. To je bilo i vreme razvoja samoupravljanja, tako su uvedene brigadne konferencije, saveti naselja i nisu više o svemu odlučivale komandne strukture, nego često brigadisti direktno. Pošto smo bili već iskusni aktivisti, to nam je odgovaralo. Karakterističan slučaj desio se na samom kraju. Naš komandant Boža imao je svoj predlog za najboljeg brigadira za čitavu smenu u našoj brigadi i to je gledao da progura. Iako sam već naglasio koliko je bio omiljen, to mu nije prošlo. Velikom većinom smo izglasali jednog drugog druga za koga smo svi znali koliko je izvanredan radnik.

Glavni događaj bio je na kraju. Naše naselje je, koliko se sećam bilo u Kolarima. Kao što sam već pomenuo, bilo je dobro uređeno i poveliko – mislim da je u smeni bilo petnaestak brigada iz raznih krajeva. Na kraju smene, održan je svečani zbor svih brigada gde je predsednik saveta naselja pročitao odluku, a to je da je naša „Jelica“ najbolja brigada u smeni! Lako je zamisliti ogromno oduševljenje. Na povratku smo prošli Terazijama uz gromoglsnu pesmu. S pravom smo zapevali:

„Ide, nastupa, ne boji se rada,
„Jela Milovanović“, najbolja brigada!“

kao i:

„U naselju i na trasi
oj „Jelice“, najbolja si!“

Za mene je ovo svakako bila najteža i najvažnija radna akcija.

Ukratko o još dve radne akcije

Još dvaput sam bio na radnoj akciji.

U leto 1964. ponovo na uređenju Ade Ciganlije, akcija „Ada 64“. Ovaj put u drugoj smeni. Ovo pominjem jer to pada nezgodno, nekako usred leta, pa nastaje problem može li se posle još stići nekud na odmor. Iako je ovaj put standard bio bolji ipak se opet spavalo u šatoru. Za razliku od prve akcije, sad sam bar imao društvo iz odeljenja. Jedan od njih bio je i predsednik školskog komiteta SO. Kad već pominjem funkcije, da spomenem da sam uvek išao kao običan brigadir, ali „po omladinskoj liniji“ već sam bio funkcioner! Kao đaka trećeg razreda kandidovali su me (ni ne znam baš ko) i izabrali za člana Gradskog komiteta SO! Naravno da sam tamo (sa još jednom gimnazijalkom) bio najmlađi. Reklo bi se eto, mlad perspektivan, ali kao što se vidi, nisam uspeo ni da se uguram u prvu smenu. Rad je uglavnom bio lakši. Delom vezan za neke sadnice, travu, cveće, tako nešto, pa bi nas tu i tamo zavitlavali da naša brigada „Moša Pijade“ zapravo radi za Gradsko zelenilo. Ono što se dosta promenilo nabolje bila je i količina i kvalitet kulturnog i ideološkog rada, što mi je odgovaralo. Bilo je zaista uglednih gostiju (i Roćko Čolaković, ako se ne varam). A i među nama brigadirima pojavili su se talentovani recitatori i voditelji. Ranije pomenuto, samoupravljanju na akciji postalo je standard. Predsednik saveta naselja bio je Milan Milutinović. Ako vam zvuči poznato – u pravu ste. To je naš ekspredsednik koji je bio u poseti Hagu.

Godine 1965. sam maturirao i preskočio akciju, brinući i ne znajući koje studije da upišem.

Poslednji put sam bio akcijaš kao student i to u Zagrebu, na izgradnji i učvršćenju nasipa na Savi, akcija „SAVA 66“. Ako se ne varam, brigada je opet bila „Jelica“. Znam kako sada zvuči, ali tada naravno da smo pevali:

„Beograde, Beograde gde su ti brigade?
Otišle su, otišle su Zagreb da izgrade!“

Mislim da je i to bila savezna radna akcija. U svakom slučaju, standard je bio kao onda na autoputu. Što se tiče samog rada nije mi se dopadalo, jer sam dosta dana na trasi proveo odvojen od brigade. Bio sam naime, dodeljen kao asistent nekom čiki tehničaru koji je sa svojom mašinom išao po nasipu i zaravnjivao i utabavao gde treba (7).

Opet sam bio u drugoj smeni, a to je bilo ubrzo posle događaja koji je kod nas obeležio tu godinu. To je naravno, IV plenum CK SKJ na kome je smenjen Aleksandar Ranković. Pošto je reč o važnom i osetljivom događaju, trebalo je to objašnjavati i akcijašima. S tim zadatkom došao je iz Gradskog komiteta SK Zagreba Marinko Gruić, a zadatak nas „ideologa“ iz brigada je bio da prikupimo pitanja da bi se videlo šta ljudi ne znaju i šta ih zanima. Rezultat je generalno bio slabašan. Kod nas takođe. Nemajući izbora seo sam i sastavio pitanja gledajući da makar doprinesu nekakvom obaveštavanju. Rezultat je bio dobar. Drug Marinko je na sva pitanja odgovorio, ali i sa zabavnim dodatkom. Posebno je pohvalio kao najaktivnije nas Beograđane. Tu su se i naši brigadiri obradovali i krenuli da mi pričaju: „Jesi video Mišo, kako smo i u ovome dobri?“ Tog koji mi priča, dakle ništa nije zanimalo, ali je ubeđen da nekog jeste. Tako to biva.

Za kraj da kažem da ovo jeste bio kraj moje akcijaške karijere, ali ni u kom slučaju ne i aktivističke. Istekao mi je i drugi mandat u Gradskom komitetu SO, ali sam posle toga bio izvesno vreme predsednik opštinske konferencije SO Stari grad. A posle sam sticajem okolnosti kooptiran u Univerzitetski komitet SK, ali sve to i još ponešto ovde više nikako ne spada.

Prilozi

Pesme i parole

Jasno da se najviše pevalo Titu i o Titu, tako je bilo neprekidno još od vremena NOB. Jedan stih takoreći upozorava: „Nek’ se kolo ne pokrene da se Tito ne spomene!“

„Druže Tito samo piši,
radićemo i po kiši! (8)
Ti nam piši sa Kardeljom,
radićemo i nedeljom!
Neka piše i Jovanka,
radićemo bez prestanka!“

„U tunelu usred mraka
sija zvezda petokraka.
Petokraka sa pet pera,
to je značka proletera.
Petokraka sa pet lista,
to je značka komunista.
Petokraka sva u krvi,
nosio je Tito prvi.“

„U novembru četrdeset treće
izgubismo blago ponajveće.
Izgubismo narodnog heroja,
druga Lolu, skretara SKOJ-a.
Druže Lolo, ti si mor’o znati,
mladost će te večno spominjati.“

 „Ide nastupa, ne boji se rada, „Jela Milovanović“, sa Staroga grada!“

Zapravo bi trebalo nešto reći i o parolama koje smo izvikivali, jer su i one deo atmosfere. Glavna je, čini mi se, svakako bila „Tito, Partija, omladina, akcija!“

Još jedno sećanje na akciju „Ada 62“ (9)

Majske trešnje su već bile pojedene a i školska godina, takođe. Trešnje nisu bile baš bogznašta. Sa ocenama ista stvar. Nema veze, dolazi leto! Moji roditelji su mislili da mi je kampovanje u Rovinju, prethodnog jula sa njima (u šatoru koji bi mogao da se opiše kao mantil za troje), donelo toliku radost da je nemoguće da ne poželim reprizu. Zato su bili potpuno paf kad sam im saopštio da su letovanja sa njima neponovljiva i da se više neće ponoviti. U našoj maloj kujni se začuo samo dvoglasni šapat: „A gde?“ „Na radnu akciju“, rekao sam. Odlučno i glasno. „A gde?“, jedva se čulo. „Na Adu!“ „Šta ćeš tamo, sine, …TI ???“ Ovo „TI???“ je značilo: 1. Iz građanske (a ne radničko-seljačke) porodice; 2. Za tebe je teniski reket i violina, a ne ašov; 3. Sa majoneza na kazan! 4. Iz keramike na čučavac! 5, 6, 7,… Da ne brojimo. A osnovna poruka je bila da ću i tako da pobegnem drugog dana, pa je bolje da se ne brukam. „Zato i idem“, rekao sam „da vidim koliko sam svilen i da osetim život van svog uobičajenog kruga.“ „Te radne akcije su zamka za uprezanje novih volova u partijska kola“, režala je moja majka, zaboravljajući na (u našoj kući uobičajenu) političku uzdržanost. „Ako, videću ih izbliza. Kad rade, a ne kad drže govore. Možda su to neki moji „Moji univerziteti“. „U pravu je, nek’ ide“, rekao je moj otac. „Bolje da lupi glavom sad, nego posle, kad bude kasno. Mi ga nećemo sprečavati.“

Onaj ko je pokušao da me spreči da postanem novi Alija Sirotanović bio je štab Brigade. Postrojili su sve prijavljene (oko 200) na trotoar ispred zgrade u kojoj su bili razni komiteti, omladinski, partijski i koznakakvi još, u „Braće Jugovića“ (tamo gde je sad DSS) i objavili da su vrlo zadovoljni spremnošću naše omladine da da doprinos itd, ali da brigada može da broji samo 100 omladinaca i da će neki morati da sačekaju sledeću smenu. „Sad će čistka“, rekao je Zoran, drug iz klupe, inicijator našeg priključenja progresivnim omladinskim aktivnostima. Ni danas ne znam da li je njegova inicijativa bila plod inata ocu, izrazito reakcionarnom rigidnjaku.

Prvo su odbacili sve one ispod 16 godina, ako nisu bili izrazito krupni. Tu se nisam mnogo potresao iako mi ih je bilo žao. Onda su prepolovili broj ženske populacije. To mi već nije bilo pravo, ali mi je dobro obavešteni Zoran došapnuo da je to zato što su devojke slabije, pa neće moći da doprinesu očekivanom prebačaju norme. I dalje mi nije bilo pravo, ali se broj pretendenata na udarničku značku približio željenoj cifri. Zatim su odbacivali na osnovu klasne pripadnosti: radnička deca ulaze, činovnička malo teže, seljačke u krugu dvojke i tako nema, ko svira harmoniku može, ko ima malo dužu kosu ni slučajno. Vidim ja da mi roditelji fakultetlije i sviranje violine nisu komparativna prednost, pa odigram improvizovanu minimelodramu: „Ja odavde nemam gde. Moji su me poslali na akciju, a oni otputovali na mesec dana“. Tu su ostali u raskoraku, a ja sam čvstim korakom stupio na stepenište koje je vodilo u prostorije iz kojih se čulo uvežbavanje borbenog pokliča starogradske ORB „Boža Stamenković“:

„Avala!….Star…Avala!…Star…Avala!…Star…
Star, Star, Star, Stari grad, Beograd!“

I danas se pitam…ko li je to smislio.

Svejedno, važno je da sam to čuo tek tada. Da sam čuo ranije, možda ne bih ni otišao i napravio bih gadnu grešku.

Uprkos strahovima mojih roditelja, uopšte mi nije bilo teško da sa plasta zagrabim dva svežnja slame i uguram ih na svoju polovinu šatora koji će mi biti dom celog jula 1962. Naučio sam da jedem kupus i makarone, jaka stvar! Malo je teže išlo sa higijenom, al’ šta, ustanem pola sata ranije, dok još nikog nema, i lepo se regulišem na česmi na sred centralnog platoa. Kad dođem na dizanje zastave, svi se podave od mog „Old Spice“ oblaka. A i za druge velike zahvate se našlo rešenje, pedeset metara iza reda drvenih zahodskih kabina bila strogo zabranjena Sava.

Prvo sam dobio uniformu koja mi je bila tesna ali je (u sadejstvu lake hrane i teškog rada) posle tri dana bila taman. A kasnije i sasvim komotna. Naš prvi radni zadatak je bio pravljenje nasipa. Iskopavali smo zemlju i tovarili je u zaprežna kola koja su čekala u redu kao vagoneti. Neuki a entuzijastični, uglavnom smo se vratili sa posla krvavih dlanova, ali puni priča o tome koliko smo kola napunili i koliko smo prebacili plan. Već sledećih dana plan se prebacivao sve više i više, do neslućenih razmera. Štab Brigade je radosno nosio izveštaj u štab celog naselja (u naselju je bilo 12 brigada). Jedino nasip nije rastao u skladu sa prebacivanjem plana. Ne znam da li su to ljudi sami smislili (ili im je neko preneo iskustva iz privrede ili sa ranijih radnih akcija), tek, kola su drugog dana punjena malo manje, pa sledećeg dana još manje… A procenti rasli, jer su se brojala kola a ne kubici. Mudro, a? Ima o toj ORA još, ali ne sad, da ne bude mnogo.

Napomene

(1) Istaknuti revolucionar, član Politbiroa KP Španije i ministar u vladi sve do propasti Republike. Izbegao je najpre u Moskvu, kasnije u Meksiko.

(2) Sada je tamo sedište stranke Demokratske stranke Srbije (DSS), što mi naravno, diže pritisak kad god tuda prođem. A kako i ne bi!

(3) Da dodam i nešto privatno: moji roditelji nisu se protivili mom planu za odlazak na radnu akciju. Mislim da je to prvenstveno, zato što se to sve dešavalo u Beogradu, pa su znali da mogu da obiđu svog jedinca (politički su bili indiferentni, naročito otac). Iako sve ovo i ne izgleda značajno, moram reći da su, na moje poveće iznenađenje, roditelji nekih mojih dobrih drugova i drugarica (i tada i na kasnije akcije) jednostavno stavili veto, tj. zabranu bez ikakvog obrazloženja. Lepa pedagogija!

(4) Na teritoriji Starog grada tada su pored Prve i Druge beogradske gimnazije bile i elektrotehnička škola “Nikola Tesla”, mašinska škola “Petar Drapšin” i drvoprerađivačka škola (po meni, sve vrlo solidne srednje škole). Posebno ističem i srednju učiteljsku i vaspitačku školu, dve izrazito “devojačke” škole, jer je to uvek značilo da su i na akcijama i kao omladinske aktivistkinje, naše drugarice bile dobro zastupljene. Što smo mi naravno, voleli iz više razloga.

(5) Tako na primer, jednog od njih kasnije sam sretao kao taksistu (uvek bismo se obojica obradovali), a drugi je imao malu ulogu u filmu Žike Pavlovića.

(6) Na tu sam funkciju biran ponovo i sledeće godine, a u IV razredu primljen sam u SKJ.

(7) Posle sam saznao šta je to asistent kao sudbina, ali to je već sasvim druga priča.

(8) Iako se ovako pevalo u pesmi, u moje vreme nije se nikad radilo po kiši. Ostajali smo u naselju i trudili se da smislimo neke aktivnosti.

(9) U tekstu je izostavljeno ono što se po mom mišljenju, ne odnosi direktno na samu radnu akciju. Kompletan tekst može se naći ovde

preuzeti pdf

Tokom Petogodišnjeg plana 1947–1952. više od milion mladića i devojaka je radilo na 70 značajnih objekata. Prva velika savezna radna akcija bila je izgradnja pruge Brčko – Banovići (1. maj – 7. novembar 1946, 60.000 omladinaca, 90 km pruge). Prugu Šamac – Sarajevo je od 1. aprila do 15. novembra 1947. gradilo oko 217.000 omladinaca. Izgradnja autoputa od Beograda do Zagreba blla je do tada najveća radna akcija, od 1. aprila 1948. do 30. jula 1950. radilo je oko 250.000 pripadnika omladine, izgrađeno je 382 km kolovoza od sitne kocke, betona i asfalta. Od 1947. do 1950. oko 143.000 omladinaca gradilo je Novi Beograd (SIV, hotel „Jugoslavija“ i Studentski grad). Omladina je izgradila i oko 90 km pruge Banja Luka – Doboj (mart – decembar 1951).

Novi talas saveznih radnih akcija je počeo 1958. Na Šestom kongresu Narodne omladine “sa neviđenim oduševljenjem” preuzeta je obaveza da se izgradi kompletan autoput “Bratstva-jedinstva” od Ljubljane do Đevđelije. Sledećih godina nižu se novi kilometri i desetine hiljada omladinaca na raznim deonicama ove trase duge više 1.000km: 1958. godine 54.000 omladinaca i 79km trase Ljubljana-Zagreb, 1959. godine 50.000 mladića i devojaka i 110km trase Paraćin-Niš i Negotino na Vardaru-Demir Kapija, 1960. 48.000 omladine i 83km trase Niš-Grdelica i Udovo-Đevđelija, 1961. 48.000 omladine i 138km puta Grdelica-Skoplje. Deonicu od Paraćina do Osipaonice gradilo je 1962 oko 30.000 graditelja (95,5km), a radovi na su okončani 20. oktobra 1963. godine izgradnjom 58,5km deonice Osipaonica-Beograd (28.000 graditelja). (AJ, 114, f. 124, Posleratne radne akcije…, f. 7, Izveštaj o radu…; Селинић 2005).

Učesnici radnih akcija su bili veoma mladi ljudi, preovladavala je seoska omladina, mladića je bilo mnogo više nego devojaka, a republička i nacionalna pripadnost je dobrim delom odražavala strukturu stanovništva. Na saveznim gradilištima 1947. bilo je 36% akcijaša iz Srbije, a iz Hrvatske 23%, BiH 19%, Slovenije 7%, Makedonije 6%, Crne Gore 3,8%. Kako u prvim godinama posle rata, tako i kasnije Srbi su činili oko 45% brigadista. Na pruzi Šamac-Sarajevo, 80% graditelja bili su muškarci, a na autoputa od 1958. do 1960. devojaka je bilo 13%. Na pruzi Šamac-Sarajevo najviše je bilo seljaka – 53,1%, potom radnika – 26%, đaka – 16,4%, intelektualaca – 4,1%. Skoro polovina graditelja (46%) imali su između 16 i 25 godina života. Oko 4% (10.000) su imali 15 ili manje godina. Na gradilištima Beograda 1949. 59% graditelja je imalo između 14 i 18 godina. (AJ, 114, f. 91, Omladinske radne akcije…, f. 125, 1948. godina, f. 52, Savezna radna akcija Novi Beograd, f. 38, VII sastanak Predsedništva CK NOJ…; АJ, 31, f. 24, ј. 42, Šamac-Sarajevo; АJ, 507/V-a, V-а; К-VI/1-70, d. 24; Селинић 2005).

Jugoslovenska vlast i propaganda su isticali politički i vaspitni značaj radnih akcija. Otuda se tvrdilo da su omladinci odlazili na gradilišta vođeni „žarkim patriotizmom“ i to „svesno, dobrovoljno i sa oduševljenjem“, radne akcije su bile „škola samoupravljanja“, na gradilištima su organizovana takmičenja, negovan je kult „udarništva“, postojao je sistem nagrada (pohvale, prelazne zastavice, ordeni) (Kačarević 1960, Petranović 1988). Od 1946. do 1952. udarnika je bilo 123.892, tj. svaki osmi akcijaš. Vaspitni i politički značaj radnih akcija potenciran je parolama, nazivima omladinskih brigada (imena revolucionara, komunista, partizanskih boraca), prisustvom vodećih ličnosti države i Partije na radilištima i prijemom graditelja kod Broza. Broz je prisustvovao otvaranju fabrike u Železniku prvog dana 1948. godine, govorio u Sarajevu 1947. Radne akcije su veličali i pisci i umetnici koji su takođe obilazili gradilišta (Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Mira Alečković itd.). Veliki značaj imali su datumi i proslave početka i završetka radova. Početak radova obično je vezivan za 1. april (Dan omladinskih radnih brigada) ili 4. jul, a kraj za 29. novembar. (AJ, 507/VIII, VI/1-(1-115), d. 1-a-4, Селинић 2005)

Uprkos političkog nadzora vlasti, na radnim akcijama je bilo i pojava dezertiranja, neposlušnosti, političkih stavova koji su bili neprijateljski prema zvaničnoj politici i sabotaža. Sa gradilišta je pobeglo 1–2% omladinaca, a za jugoslovensku vlast najopasnije su bile pojave informbiroovske propagande. U duhu želje vlasti da izvrši industrijalizaciju zemlje, od 1946. do 1952. je oko 80.000 omladinaca sa radnih akcija, po završetku njihove smene, prebačeno u privredu (industriju ili rudarstvo). Ovaj proces je praćen jakom propagandom vlasti, manjim odzivom omladinaca od željenog i čestim pojavama bežanja onih koji su otišli na rad u fabrike i rudnike (Селинић 2005).

Na akcijama se živelo u naseljima (logorima), stanovalo u barakama, ustajalo se oko 4 sata, sledila su smotra, jutarnja gimnastika, doručak, rad od oko 6 do 9 sati, pauza za užinu, a potom rad do oko 12 sati. Popodne je bilo ispunjeno političkim, kulturnim, obrazovnim i sportskim aktivnostima.

Posebno u prvim godinama posle rata, oskudevalo se u ispravnoj vodi, hrani, odeći, ćebadima, a higijena je bila na niskom nivou. Zbog jadnog stanja po pitanju higijene i teških uslova rada na gradilištima su se pojavile bolesti, zaraze i epidemije. Na pruzi Šamac-Sarajevo su harali dizenterija i enterokolitis, a postojli u i tifus i vašljivost, pa se sa zdravstvenim problemima u sekcijske ambulante javilo oko 23% svih brigadista. (AJ, 50, f. 86, ј. 182, 1948, d. 1576; AJ, 31, f. 24, ј. 42, Šamac-Sarajevo 1947-1948; АJ, 507, CK SКЈ, II/6). Kao posledica bolesti, zbog nepažnje brigadista i zbog nedovoljne sigurnosti gradilišta, na jugoslovenskim radnim akcijama javljali su se i nesretni i smrtni slučajevi, pa je na posmatranim akcijama smrtno stradalo najmanje 185 mladića i devojaka (Селинић 2007).

Na gradilištima je negovan kulturni rad. Odvijao se na više nivoa (predavanja, kulturno-umetničke smotre, štampa). Veliki broj predavanja zapravo je imao politički karakter, veličao je novi sistem i dobrim delom govorio o selu i poljoprivredi, s obzirom na preovlađujuće seoski sastav brigada. I čitanje štampe je imalo politički značaj, ali je ona stizala neredovno (Borba, Omladina, Pionirske novine, Narodna omladina, Naša domovina, Mladi zadrugar, Poletarac itd.). Veliki broj omladinaca je učestvovao u pripremanju i izvođenju smotri i festivala. Na gradilištima Beograda je u pojedinim mesecima 1949. godine više od polovine omladine bilo uključeno u pripremanje festivala, a priredbi je prema zvaničnim procenama prisustvovalo 20.000 ljudi. Na gradilištima Novog Beograda postojalo je 342 hora, filmskih grupa, dramskih i literarnih sekcija, a u njima 30.189 članova (Радојковић 1958).

Jedan od vidova kulturnog rada na gradilištima bilo je i postojanje biblioteka. Na pruzi Šamac-Sarajevo je 1947. postojalo 117.0000 knjiga u brigadnim bibliotekama. Na akcijama su praktikovani i drugi vidovi kulturnog rada među omladinom, kao što su logorske vatre, literarni i likovni kružoci, kružoci za proučavanje nota, zidne novine. Od 1946. do 1952. je opismenjeno oko 70.000 mladih ljudi. Na gradilištima su održavana i fudbalska, košarkaška, atletska, rvačka, šahovska, odbojkaška, bokserska takmičenja. Na izgradnji autoputa 1958. je u sportskim takmičenjima učestvovalo oko 95% graditelja. Kao sredstvo kulturnog rada, ali i propagande od samih početaka je korišćen i film, pa je na izgradnji pruga omladina gledala bioskopske predstave pomoću pokretnih kino aparata, a vremenom su filmske predstave zamenjivane televizijskim programom (Радојковић 1958, Селинић 2007).

Omladinske radne akcije su tretirane kao „veliki obrazovni centar“. To znači da su stotine hiljada mladih ljudi na gradilištima završavali raznorazne kurseve i tečajeve. U prvim akcijama posle rata omladina je mahom osposobljavana za zanimanja potrebna tadašnjoj privredi – betonski, zidarski, armirački, kursevi za rukovodioce građevinskih mašina itd. Posle 1958. u prvi plan izbijaju traktorski kursevi i oni čine polovinu svih kurseva (ratarsko-traktorski kurs završilo je 1958/63. 26.147, a viši ratarsko-traktorski kurs 6.639 omladinaca). Omladinu su krajem pedesetih i početkom šezdesetih privlačili i kursevi za vozače mopeda, motocikla, automobila, radioamaterski kurs, modelarski kurs, fotoamaterski kurs itd. (Јовановић 1948, Селинић 2007).

Život u logorima radnih akcija nije prolazio i bez incidentnih situacija. Vika, vređanje i nipodaštavanje su bili blaže vrste kršenja discipline u naselju. Registrovane su i dve tuče omladinaca i opijanje na autoputu 1960, pojave prostitutki, „preteranog golišanja“ brigadistkinja u srednjoškolskim i studentskim brigadama, pojava da mladići i devojke noću napuštaju logor u parovima. Jedna od posledica nediscipline na radnim akcijama bilo je i kažnjavanje odstranjivanjem iz brigade. Tako su samo za prva tri meseca 1960. godine sa Autoputa isključena 164 omladinca, a opomenom i ukorom je kažnjeno 379 brigadira, dakle ukupno 2,5% omladinaca (АЈ, 114, f. 39 i 152).

Izgradnju socijalističke Jugoslavije sistemom omladinskih radnih akcija pratilo je i učešće omladinaca iz inostranstva. Njih je od 1946. do 1963. bilo najmanje oko 14.000. Boravak stranih brigada je imao više plitički nego ekonomski znaaj, pa je sastavni deo njihovog boravka u Jugoslaviji bio obilazak zemlje, radi upoznavanja sa prirodnim lepotama i društvenim i političkim sistemom. Najviše stranaca je bilo na pruzi Šamac-Sarajevo (pet ipo hiljada omladinaca iz četrdesetak zemalja). U drugoj etapi Autoputa bilo je više od hiljadu ipo omladinaca iz 40 zemalja, pa je jugoslovenski autoput postao zajednički imenitelj omladinaca iz svih delova sveta, sa svih kontinenata, iz država sa različitim društvenim uređenjem. U cilju propagande među stranim omladincima korišćeni su albumi, prospekti, brošure, izleti, večeri nacionalnih pesama, držana su im predavanja o narodnoj demokratiji, oslobodilačkoj borbi i stvaranju FNRJ itd. (Селинић 2007).

Izvori:

Arhiv Jugoslavije (AJ), fond 114, SSOJ, fascikla 7, Izveštaj o radu NOJ-a u periodu od V kongresa, 1953-1958.

AJ, fond 114, SSOJ, fascikla 38, VII sastanak Predsedništva CK NOJ, 28. VI 1958.

АJ, fond 114, SSOJ, fascikla 39, Sednica Predsedništva CK Narodne omladine Jugoslavije, 8. 6. 1960.

AJ, fond 114, SSOJ, fascikla 91, Omladinske radne akcije…

АЈ, fond 114, SSOJ, fascikla 124, Posleratne radne akcije naše omladine, O radnim akcijama.

AJ, fond 114, SSOJ, fascikla 125, 1948. godina.

AJ, fond 114, SSOJ, fascikla 152, Savezna radna akcija Novi Beograd 1948–1952.

АJ, fond 31, Komitet za zaštitu narodnog zdravlja Vlade FNRJ, fascikla 24, jedinica 42, Šamac-Sarajevo 1947–1948.

АJ, fond 50, Predsedništvo Vlade FNRJ, fascikla 86, jedinica 182, dokument 1576.

АJ, fond 507, CK SКЈ, Plenarne sednice CK SKJ, II/6, 28–30. 1. 1949.

АJ, fond 507/V-a, CK SKJ, Organizaciona komisija, V-а; К-VI/1-70.

АJ, fond 507/VIII, CK SKJ, Ideološka komisija, VIII, VI/1-(1-115), dokument 1-a-4.

Literatura:

Јовановић, Батрић, 1948. Омладинске радне акције-школа социјализма, Београд: Ново покољење.

Kačarević, Dragić, 1960. Karakter i vaspitni značaj radnih akcija omladine, Beograd: Mladost.

Petranović, Branko, 1988. Istorija Jugoslavije 1918-1988, treća knjiga, Beograd: Nolit.

Радојковић, Љиљана 1958. Омладинске радне бригаде на изградњи Београда 1947/1950 године, Годишњак града Београда, Књига V, 363–417.

Селинић, Слободан 2005. Омладина гради Југославију (Савезне омладинске радне акције у Југославији 1946–1963), Архив, 1–2, 87–101.

Селинић, Слободан, 2007. Живот на омладинским радним акцијама у Југославији 1946–1963, Архив, 1–2, 2007, 119–137.

preuzeti pdf

„Stano, pošalji mi, ela, kupus ili drugo nešto što mogu da jedem kašikom i bar pola kila rakije jer je ladno. Pazi na decu, ljubim te i Vladu i Veru. Pozdrav svima…“

Ovim rečima se Gavrilo Berežnov, bravar Železničke radionice u Kraljevu i jedan od taoca u Lageru, obratio svojoj porodici uoči krvavih oktobarskih dana 1941. godine. To je uradio koristeći cedulju koju je nekako proturio svojoj porodici. Gavrilova poruka je jedna od desetine drugih koje su slali i ostali radnici zatvoreni u zgradi Lagera. One danas predstavljaju tužno svedočanstvo o poslednjim danima tih nedužnih ljudi i jedan su od najdragocenijih istorijskih artefakata vezanih za streljanje koje Narodni Muzej u Kraljevu poseduje.

Dešavanja koja su pratila oktobarske dane oduvek su bila predmet brojnih kontroverzi i nedoumica, jednako u stručnoj i široj javnosti. Polemisalo se o odgovornosti, broju streljanih ili načinu na koji treba jedan takav događaj da se obeleži i sve je to doprinosilo opštem zaboravu.

Brojke su (ne)važne

Broj streljanih civila je jedan predmet polemike koja i posle toliko godina nije splasnula. Istoričari, novinari, političari i ostali zainteresovani su se razbacivali različitim ciframa koje su se kretale od neverovatnih 7000 preko nešto malo umerenijih 4000 do najrealnijih 2000 streljanih Kraljevčana i Kraljevčanki. Opet je i politički momenat imao važnog udela u određivanju konačnog broja stradalih. Istorijska nauka je još jednom bila svedena na pukog posmatrača. Međutim, došlo je do izvesnih pomaka na tom planu.

Prvi podatak o broju streljanih se nalazi u dokumentima nemačkih okupacionih vlasti te se tako u jednom od izveštaja štaba XVIII nemačkog armijskog korpusa, 717. pešadijske divizije , za period od 19. septembra do 6. decembra 1941. godine, kaže sledeće:

„17. X 1941. Za gubitke od 15. oktobra do sada je streljano 1736 ljudi i 19 žena-komunista. Sopstveni gubici u Kraljevu: 2 mrtva, 1 ranjen.“

Nakon rata su usledila istraživanja ali uprkos njima, dolazi se do jednog mitologiziranog broja koji u svom najekstremnijem obliku doseže neverovatnu cifru od 7000 streljanih. Taj broj je prosto nemoguć jer prema procenama broj stanovnika Kraljeva na početku Drugog svetskog rata se procenjuje na blizu 15000, tako da bi ukoliko prihvatimo ovaj broj bilo streljano preko polovina stanovništva. Ta cifra je često služila u dnevnopolitičke svrhe ili za obračun protiv neistomišljenika bez obzira što su čak i neki visoki činovnici i učesnici NOB-a iskazivali sumnje u te brojke. Jedan od njih, dr Nikola-Koča Jončić, u svojoj monografiji „Kraljevački oktobar 1941.“ ističe da je „najrealnije da je u oktobru 1941, streljano i izginulo od 1500 do 3000 lica“. Kako god, cifra od nekoliko hiljada streljanih se ustalila u posleratnom periodu i praktično je bila nedodirljiva.

Kao i uvek kada su u pitanju škakljive teme one postaju predmet istraživanja posvećenih pojedinaca. Takav je i slučaj kada je reč o utvrđivanju tačnog broja streljanih u Kraljevu. Nakon dugogodišnjeg istraživanja, istoričarka i kustoskinja Narodnog Muzeja u Kraljevu, Silvija Krejaković uspešno nastavljajući rad svojih prethodnika došla je do jedne od najrealnijih cifara. Polazeći od namere da nastradali dobiju svoja imena, a ne da ostanu zabeleženi u vidu izmišljenih brojki, velikim trudom je u došla do brojke od 2190, imenom i prezimenom. I to je prema njoj, broj ispod koga se ne sme ići.

Oktobarska svečanost VS parastos

U godinama koje su usledile nakon završetka Drugog svetskog rata obeležavanje godišnjice stradanja se odvijalo u različitim oblicima, naravno u zavisnosti od političke atmosfere. Tako su građani Kraljeva bili svedoci predstava, komemorativnih svečanosti, pomena, sletova, parastosa, pa čak i nekih bizarnih momenata, kao što je bilo dodeljivanje Nagrade za mir Slobodanu Miloševiću. Čuvene su bile, takozvane Oktobarske svečanosti koje su se održavale sve do 1991. godine kada su ukinute, da bi bile zamenjene nešto prigodnijim programom. Obeležavanje godišnjica streljanja u Lageru je ponovo zaživelo, uz svesrdnu podršku lokalnih vlasti. Započelo je skromno i stidljivo 2011. godine obeležavanjem 70 godina od streljanja i nastavilo se i do danas.

Neznanje i sećanje

Mišljenja političara treba uvek uzeti sa rezervom, ona su promenljiva i nestalna. Ono što treba da zabrine i upozori je mišljenje današnje omladine. Generacije rođene devedesetih godina prošlog veka nisu bile u prilici da prisustvuju grandioznim svečanostima niti su imali prilike da saznaju nešto više o oktobarskim dešavanjima. To su generacije koje su odrastale u potpuno iskrivljenom sistemu vrednosti, u jednom vremenu kada je sve što je imalo komunistički prizvuk a priori odbacivano. Jer ko su bili ljudi koji su streljani tamo, a posleratna vlast ih veličala kao mučenike? Ne mogu biti niko drugi do njihovi saborci komunisti, pa zašto da me bude briga za njih? Ukratko ovo je stav dobrog dela te, nazovimo je, izgubljene generacije. On se može pripisati opštem neznanju i nezainteresovanosti, a stepen njihove empatije je na najnižem nivou. Međutim, da situacija nije tako crna, govori i činjenica da postoje mladi kojima je stalo do nevinih žrtava. Najbolji primer za to je Kolektiv Pozitivna Omladina koji je povodom sedamdesetogodišnjice streljanja pokrenuo akciju „Nedelja sećanja“. Održana je u periodu od 14. do 20. oktobra 2011. godine. Putem tribina, izložbi fotografija, crtanja murala posvećenog žrtvama i projekcije filma aktivisti Kolektiva su pokušali da podsete sugrađane, a pre svega mlade, na taj stravičan zločin. Aktivnosti ovog Kolektiva u cilju podsećanja mladih su se nastavile i narednih godina, tako da je i ove bio priređen prigodan program.

Institucije koje bi trebalo da se bave čuvanjem sećanja na oktobarske događaje (škole, muzeji, biblioteke) ne rade dovoljno ili gotovo ništa da poprave odnos lokalne zajednice prema tom činu. Da borba za čuvanje sećanja ostaje na šačici entuzijasta ne treba nikog da iznenadi, ali svakako treba da zabrine. Potrebno je još mnogo toga uraditi kako bi se nove generacije uputile da obrate pažnju na svet oko sebe i pre njih. Jedan od načina je da se iznova ispiše cela priča oslobođena političkih razmirica, raznih podmetanja i neistina. Krajnje je vreme da se stavi akcenat na nesrećnog Gavrila Berežnova i ostale nevine žrtve koje su stradale ne znajući ni same šta se događa.

Napomena:

Tekst “Oktobar Krvavi Oktobar” predstavlja govor koji je istoričar i aktivista Vojkan Trifunović održao povodom prezentacije publikacije “Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-44. Priručnik za čitanje grada” u Kraljevu, 11. 12 2013. godine.