Piše: Milan Radanović
preuzmite pdf
Ne može danas više da se govori: ’Ma šta me briga za Milana Nedića, on je bio zločinac.’ Mene mnogo više zanima kako je onako debeo čovek iskočio kroz prozor.
Lazar Stojanović, 18.11.2011.
Primenjena muzealizacija prošlosti: „Za duhovno ozdravljenje nacije“
Ove reči, koje je na promociji monografije istoričara Srđana Cvetkovića Između srpa i čekića 2. Politička represija u Srbiji 1953-1985 (Beograd, 2011) izgovorio reditelj Lazar Stojanović, vrlo ilustrativno ukazuju na banalnost revizionističkog narativa. Iz navedenog možemo zaključiti da Stojanović inkriminiše činjenicu da je predsednik kvislinške vlade Milan Nedić umro u prisustvu vlasti, pri čemu možemo razumeti da Stojanović sluti kako su komunisti Nedića ubili zbog toga što je bio „debeo čovek“.
Dakle, nebitno je što je stradala, ili ubijena, osoba XY skrivila stradanje drugih ljudi, bitno je da nam vansudsko pogubljenje dotične osobe omogućava da je proglasimo za žrtvu. Pri tom je nebitno što u navedenom primeru ne postoji dokaz koji bi potkrepio insinuaciju o navodnom ubistvu Milana Nedića u istražnom zatvoru 1946. Bitno je pokloniti poverenje stereotipiziranoj konstrukciji kako bi se navodno opovrgla još jedna laž komunističke istoriografije.
***
U galeriji Istorijskog muzeja Srbije, u centru Beograda, u zgradi smeštenoj na Trgu Nikole Pašića, 16. aprila 2014. otvorena je izložba pod nazivom „U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953“. Izložbu kao autor potpisuje istoričar dr Srđan Cvetković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Srđan Cvetković je autor nekoliko naučnih monografija i većeg broja istoriografskih radova, među kojima se izdvaja monografija Između srpa i čekića. Represija u Srbiji, 1944-1953 (Beograd, 2006), koja tematski anticipira izložbu. Ova knjiga, inače magistarska teza autora, po mom mišljenju, predstavlja monografiju sa najviše spornih i nenaučnih zaključaka, uključujući veći broj faktografskih grešaka, u sveukupnoj istoriografskoj produkciji u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina.
Primera radi, kazujući o događajima vezanim za oslobođenje Beograda, Cvetković potpuno neutemeljeno, bez pozivanja na istorijske izvore, tvrdi kako su se uoči oslobađanja Beograda „među stanovništvom [glavnog grada] mešala dvojaka osećanja – strah i euforija… Trijumfalan i harizmatičan ulazak Josipa Broza Tita na belom konju 20. oktobra 1944, preko Pančevačkog mosta u tek oslobođeni grad, uneo je zebnju u srca mnogih Beograđana.“1
Ovo je paradigmatičan primer beletrizacije naučnog diskursa i ukazivanja pažnje stereotipima i neproverenim podacima konstruisanim i reprodukovanim u okviru apstraktne kolektivne memorije desno ideologizovanog miljea „prestonice“. Pri tom je manje važno što Tito nije ušao u Beograd „na belom konju“, već u vojnom vozilu, niti je važno što on tom prilikom nije prelazio preko Pančevačkog mosta, budući da je most bio teško oštećen i neprohodan (ili je Tito, možda, prijahao na Pegazu), a ponajmanje je važno što se to dogodilo 25, a ne 20. oktobra 1944. Mnogo je bitnija tendencija ka promeni istorijske paradigme: okupacija je zamenjena vladavinom navodno nepriželjkivanih oslobodilaca.
***
Galerija Istorijskog muzeja Srbije smeštena je u nekadašnjem izložbenom prostoru Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije (1961-1996). Ova institucija ukinuta je 1996, uporedo sa ukidanjem Memorijalnog centra Josip Broz Tito, pri čemu je reakcija stručne javnosti bila, blago rečeno, neprimereno sporadična. Objedinjavanjem fondova ove dve suspendovane institucije nastao je Muzej istorije Jugoslavije (MIJ). Eksponati Muzeja revolucije završili su u depoima novoosnovanog MIJ. Pre nekoliko godina, reprezentativni izložbeni prostor MIJ, na trgu koji je 1997. preimenovan u Trg Nikole Pašića (od urbanističkog definisanja, nakon Drugog svetskog rata, ovaj gradski prostor nosio je ime Trg Marksa i Engelsa) u kome je upriličena izložba, ustupljen je Istorijskom muzeju Srbije, čiji je habitus uklopljiviji u okvir zvaničnog poretka sećanja.
Podršku izložbi iskazala su desno ideologizovana udruženja, od nacionalističkih revizionista iz organizacije Istorijski projekat Srebrenica, koji bagatelizuju i minimiziraju stradanja bošnjačkog stanovništva u istočnoj Bosni, 1992-1995, do fundamentalista slobodnog tržišta i fetišista privatne svojine iz Libertarijanskog kluba – Libek. Beogradski kulturni klub i Istorijski projekat Srebrenica su 27. novembra 2013. na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu organizovali nastup autora izložbe i promociju propagandnog filma koji najavljuje izložbu, čiji autor je reditelj Milutin Petrović.2
U saopštenju Libertarijanskog kluba – Libek, dan nakon otvaranja izložbe (17. aprila 2014), reprodukovan je jedan od istorijskih stereotipa čiji je zagovornik autor izložbe Srđan Cvetković:
„Libek pozdravlja otvaranje izložbe ‘U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953’, budući da predstavlja važan korak u pravcu zdravog otklona od selektivnog pamćenja kao i snažnu, činjenicama učvršćenu opomenu neupućenima o razmerama zločina počinjenih u tom periodu. U pomenutom periodu posle strahota Drugog svetskog rata, naše društvo suočilo se sa do tada nepoznatim sistemskim zlostavljanjem građana od strane revolucionarne vlasti. Od pažljivo registrovanih masovnih likvidacija bez suđenja ili sa montiranim procesima, preko kolektivizacije i prinudnog otimanja svojine, do fizičkih i psihičkih zverstava počinjenih u zatvorima i logorima, sve u ime komunističke partije, vođe i ideologije, tadašnje vlastodršce nisu opterećivali krvavi tragovi, neupitni dokazi i živi svedoci jer su samouvereno usmeravali društvo ka utopiji bratstva i jedinstva.“3
U saopštenju se ukazuje na to da su posleratne vlasti navodno suočile društvo u Srbiji i Jugoslaviji sa većim strahotama nego što je to zabeleženo tokom okupacije. Ovakve paušalne ocene demantuju istorijska nauka i brojke ubijenih, umrlih od gladi i bolesti, logorizovanih, zlostavljanih i opljačkanih stanovnika Srbije i Jugoslavije, za vreme terora okupatora i njegovih pomagača.4
Revolucionarni subjekat (Narodnooslobodilački pokret predvođen Komunističkom partijom Jugoslavije) koji je krajem Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije omogućio izvođenje socijalne revolucije uporedo sa borbom za oslobođenje zemlje od fašističkog okupatora, u službenom neoliberalnom poretku sećanja predstavljen je kao snaga koja je zasnovala političku vlast prvenstveno primenom revolucionarnog terora i posleratnom državnom represijom, a ne zahvaljujući širokoj podršci u narodu i međunarodnom priznanju.
S obzirom na to da je pobeda jugoslovenskog komunističkog pokreta osujetila restauraciju predratnog društveno-ekonomskog poretka koji je istorijski prihvatljiv zagovornicima vladajuće ideologije posle 2000, nosioci državne istorijske politike nastoje da protivnike jugoslovenskih komunista iz redova snaga kolaboracije rasterete negativnog istorijskog nasleđa.
Izložba „U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953“ predstavlja pokušaj sublimacije revizionističkih napora da jugoslovenski oslobodilački i revolucionarni pokret prikažu kao zločinački, a razdoblje kome je posvećena izložba kao mračno i najrepresivnije razdoblje u modernoj istoriji Srbije.
Izložba predstavlja nesumnjiv društveni i politički događaj, o čemu svedoče višemesečna medijska kampanja, promocije propagandnog filma koji najavljuje izložbu, odjek izložbe u provladinim medijima u danima nakon otvaranja izložbe, kao i miting na kome su nastupili autor i desno ideologizovane javne ličnosti koje podržavaju organizovanje izložbe. Miting uoči otvaranja izložbe, upriličen na Trgu Nikole Pašića, kao manifestacija desnog urbanog folklora, predstavlja nesumnjivo bizarnu pojavu, kakva do sad nije zabeležena u ovdašnjem javnom prostoru.
S obzirom na to da je otvaranje izložbe, koje je bilo najavljeno za početak marta prolongirano ka 16. aprilu 2014, odustalo se od još drastičnije uzurpacije javnog prostora (gašenje javne rasvete) koju je krajem prošle godine najavio autor: „Na otvaranju izložbe čitava zgrada i Trg Nikole Pašića biće prekriveni tamom koja će dočarati atmosferu posleratnog terora.“5
Prema objašnjenju autora, izložba je osmišljena kao „doprinos suočavanju sa totalitarnim nasleđem“, pri čemu je iskazana nada da će izložba „doprineti duhovnom ozdravljenju nacije“.6 „’Na izložbi, koja je zamišljena kao kuća terora (podvukao M.R.) sa četiri velike sobe, biće izloženi artefakti koji prikazuju montirana suđenja, načine mučenja osumnjičenih i zatvorenih, lažirana glasanja, zabrane opozicionih novina, logore za političke neistomišljenike, metode likvidacija, prinudne kolektivizacije I otkup, kao i fotografije i imena desetina hiljada ljudi ubijenih od komunističkog režima u prvim posleratnim godinama’, najavljuje dr Cvetković. ’Namera je da ljudi u 21. veku osete atmosferu represije koja je sprovođena prvo kao imitacija staljinizma, a potom kao totalitarizam na Titov način.’“7
Izložba je, dakle, prema rečima autora, osmišljena kao „kuća terora“, po ugledu na izložbene postavke tzv. muzeja komunizma, širom nekadašnjeg Istočnog bloka, pri čemu je Muzej Kuća terora (Terror Háza Múzeum) u Budimpešti, otvoren 2002, najpoznatija muzejska ustanova ove vrste. Specifična, dvojna postavka ovog poznatog budimpeštanskog muzeja osmišljena je s ciljem propagandnog izjednačavanja „crnog i crvenog totalitarizma“ i rasterećivanja domaćeg fašizma od odgovornosti: stilizovano ukazivanje na zločine kasnog mađarskog fašizma, odnosno na manji deo zločina ukupnog mađarskog fašizma, u postavci nije moglo biti izbegnuto budući da je Terror Háza smeštena u zgradi koja je bila sedište Partije strelastih krstova.
Postavka Terror Háza Múzeuma nesumnjivo predstavlja obrazac koji je sledio autor beogradske izložbe (o čemu je kao o inspiraciji govorio u javnosti), s obzirom na to da je „zločinima komunizma“ u budimpeštanskom muzeju posvećen daleko veći prostor od zločina fašizma, pri čemu su „zločini komunizma“ detaljno prikazani u postavci, dok su zločini mađarske fašističke države, naročito pre 1944, uglavnom izostavljeni.
Naspram ulaza u galeriju Istorijskog muzeja Srbije, kao simbol „komunističkog terora“, odnosno potencirano zlokobno podsećanje, postavljena je maketa prepoznatljivog simbola komunističkog pokreta: crvena petokraka zvezda sa srpom i čekićem.
Ovo nije jedini primer manipulisanja proleterskim simbolima na izložbi. Na vrhu stepeništa, neposredno pre ulaska u galeriju, sa leve strane, izložena je limena petokraka skinuta 22. februara 1997. sa zgrade Skupštine grada Beograda. Na zidu pokraj ovog eksponata, čije postolje je vezano nekakvim zatvorskim okovom za radijator (sic!), prikazana je poznata fotografija tadašnjeg gradonačelnika Beograda i potonjeg predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, tranzicione ikone, na kojoj Đinđić u rukama drži trofej – netom skinutu petokraku sa gradske skupštine.
Fotografiju prati citat Đinđićevog prigodnog komentara: „Ovo je prvi simboličan čin koji treba da pokaže da ideološki simboli spadaju u muzeje i da Beograd ne pripada nijednoj ideologiji, nego sebi i ljudima koji tu žive.“ Ova demagoška fraza trebalo je da mistifikuje egzorcistički čin koji se odigrao te večeri, pri čemu se sugerisalo da samovoljno uklanjanje jednog simbola jedne epohe navodno predstavlja čin lišen bilo kakvog ideološkog konteksta. Muzealizacijom simbola socijalističke revolucije, antifašističke borbe i borbe za društvenu emancipaciju, na tragu Kuće terora, petokraka zvezda postaje simbol mračne prošlosti.
Na stepeništu galerije izložena su dva platna naivnog slikara Ljubiše Ajdića, na kojima su izjednačeni simboli fašizma (svastika) i komunizma (petokraka zvezda). Jedna od dve Ajdićeve trash kompozicije nosi naziv „Tito” (2007). Slika se sastoji od četiri slova Titovog imena (na početnom slovu prikazan je obešeni srpski seljak), oko kojih su nasumično nabacani simboli fašizma, komunizma i masonerije.
Vizuelna diskreditacija simbola revolucije i socijalne emancipacije prividno je potkrepljena selektivnim prikazom događaja nakon oslobođenja i tendencioznim odabirom eksponata.
Tekst u celosti možete pročitati i preuzeti ovde.
1 Srđan Cvetković, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji, 1944-1953, Beograd, 2006, str. 173.
2 Милош Милојевић, “Извештај са трибине ‘У име народа – репресија у Србији 1944-1953′”, Јадовно 1941, 5. децембар 2013. http://www.jadovno.com/intervjui-reportaze/articles/izvestaj-sa-tribine-u-ime-naroda-represija-u-srbiji-1944-1953-godine.html#.U45P4XLHiRs
3 Miloš Nikolić, predsednik Libeka, “Protiv selektivnog pamćenja”, Libek, 17. april, 2014. http://libek.org.rs/sr/vesti/2014/04/17/protiv-selektivnog-pamcenja
4 Драган Цветковић, „Страдали припадници НОВЈ из уже Србије према попису ‘Жртве рата 1941-1945’“, Историја 20. века, 1/2003, Београд, 2003, стр. 119-131; Драган Цветковић, „Преглед страдања становништва Војводине у Другом светском рату“, Историја 20. века, 1/2005, Београд, 2005, стр. 107-108; Nenad Maurić, „Statistika stradalog stanovništva Vojvodine 1941-1945“, Na putu ka istini. Imenik stradalih stanovnika AP Vojvodine 1941-1948, Zbornik radova [elektronsko izdanje] (ur. Dragoljub Živković), Novi Sad, 2008, str. 209.
5 Марко Лопушина, “Срђан Цветковић: Осветљавамо мрачне године Србије”, Вечерње новости, 13. oктобар 2013. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:458560-Srdjan-Cvetkovic-Osvetljavamo-mracne-godine-Srbije
6 “Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор”, Фронтал, 4. фебруар 2014. http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=6&idnovost=40871
7 Марко Лопушина, “Срђан Цветковић: Осветљавамо мрачне године Србије”, Вечерње новости, 13. oктобар 2013. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:458560-Srdjan-Cvetkovic-Osvetljavamo-mracne-godine-Srbije
