Kako Blic izveštava, stanovnici Sirče kod Kraljeva organizovali su protest jer se protive da se romska porodica useli u kuću koju su kupili u njihovom selu. Preko 50 meštana blokiralo je prilaz tom domaćinstvu, i kako kažu, ne žele da se mešaju sa Romima. Prenosimo tekst iz Blica:
Mladen Vasiljević, predsednik MZ Sirča kaže da je protest bio preventivan, jer su dobili informaciju da će doći prodavac kuće, porodica koja kupuje i organizacija koja je dala novac da se romskoj porodici kupi kuća.
– Sirča preživljava jako teške trenutke. Ni zemljotres, ni poplave nisu Sirču toliko degradile kao ovo naseljavanje kosovskih Roma. Mi nismo rasisti, ali jednostavno sa njima ne možemo zajedno živeti, jer nam se narušava mir. Meštani Sirče su za vreme Turaka bežali u brda, u Trgovište, a izgleda da ćemo sada morati opet isto da uradimo. Mi sa njima ne možemo da se mešamo – kaže Vasiljević, dodajući da u selu ima još dvadesetak praznih kuća, koje su Romi nameračili da kupe, i da za sada imaju mirne proteste, ali ako se ne odustane od prodaje, biće radikalizacije protesta.
Vasiljević tvrdi da su u Sirči “već kupljene dve kuće od nekih tajnovitih organizacija”. “U kupoprodajnom ugovoru se pojavljuje Rom sa Kosova i Srpkinja koja je prodavac. Imamo još potencijalnih dvadesetak kuća, čiji vlasnici ne žive u njima”, kazao je Vasiljević.
On tvrdi da su meštani “zbunjeni i uplašeni” i da su “Romi počeli masovno da kupuju kuće”.
U izjavi predsednika mesne zajednice (koji koristi svoju institucionalnu poziciju da govori u ime svih stanovnika sela) može se naći niz primera retoričkih strategija – kontrast, hiperbola, istorijske analogije, pozivanje na saosećanje i manipulisanje ulogama žrtve i tlačitelja – kojima se svaki rasistički diskurs gradi. Susrećemo se i sa jednom od čestih, gotovo neizostavnih, strategija očuvanja obraza, koja je i u naslovu ovog teksta (Nismo rasisti, ali…). Reč je o semantičkom potezu prividnog poricanja kojim govornik koji izgovara rasistički iskaz pokušava sebe u isto vreme da distancira od onog što izgovara i zadrži u dobrom svetlu. Ono što ovakav diskurs čini u praksi jeste da, oslanjajući se na sistemsku diskriminaciju Roma u Srbiji i svakodnevni, banalni rasizam (Vasiljević ni u jednom trenutku ne kaže šta će se to dogoditi kada Romi dođu u njihov komšiluk, već samo “mešanje” je nedopustivo), legitimiše svoje nosioce i njihov rasistički čin.
U tekstu se navodi i kako je pomoćnik gradonačelnika Kraljeva, Vukman Rakočević, za Blic izjavio kako je “čuo… da u svemu ovome posreduje Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i da je u pitanju Sporazum o readmisiji”. Imajući u vidu najavljene izmene zakona o azilu u Nemačkoj i antiromski diskurs o lažnim azilantima koji legitimiše zatvaranje zemalja EU, dodeljivanje uloge surovih stražara kandidatima iz jugoistočne Evrope, dok se građani okreću jedni protiv drugih (usput, slične strategije se upošljavaju da prate usvajanje novog Zakona o radu, jedan od primera je i ovaj), u bliskoj budućnosti može se očekivati još ovakvih protesta u Srbiji. Utoliko više što su u skladu sa zvaničnom politikom i praksom, ovdašnjom i onom u EU.
