prenosimo članak iz nedeljnika Vreme:
Ivan Ivanji, Moj krik iz dečjih usta
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1302836
OSEĆAM OBAVEZU DA GOVORIM O HOLOKAUSTU. SVE VEĆU, ŠTO NAS JE MANJE ŽIVIH KOJI MOŽEMO DA SVEDOČIMO O TOM VREMENU ZLA. ISTOVREMENO MI SE SVE BESMISLENIJE ČINILO TO ŠTO IMAM DA KAŽEM, ČINILO MI SE DA MALO KO ŽELI DA ČUJE, ŽELI BUDUĆNOST KOJA SE SEĆA MOJIH STRAŠNIH VREMENA. POGOTOVO U SRBIJI, U BEOGRADU, KOJI SU TAKO TEMELJNO OČIŠĆENI OD JEVREJA. A ONDA SU UČENICI TREĆE BEOGRADSKE GIMNAZIJE KRIKNULI NA POZORNICI BITEF TEATRA. TAJ KRIK DEVOJČICA I MOMAKA SEDAMDESET GODINA MLAĐIH OD MENE BIO JE MOJ URLIK, MOJ PROTEST ŠTO JE SVET TAKAV, KAKAV JESTE, MOJ VAPAJ ZA RODITELJIMA, PLAČ ZA SVIM MOJIM MRTVIMA, ZA KOJI JA NISAM NIKAD BIO SPOSOBAN
U Nemačkoj i Austriji više desetina puta sam pozivan da govorim o koncentracionim logorima pred različitom publikom, najčešće u školama, u Srbiji doskoro nikada. Logično je da je u zemlji koja je odgovorna za holokaust interesovanje drugačije nego kod nas. Zbog toga sam se iznenadio, ali rado odazvao pozivu profesorke Jelene Kručičanin da 23. oktobra prošle godine dođem u Treću beogradsku gimnaziju i razgovaram sa učenicima na tu temu, jer se u okviru nekog projekta posebno pripremaju za nju. U principu, uvek se odazivam kad neko želi da razgovara sa mnom o holokaustu, mislim da je to moja obaveza, obaveza svih nas koji smo nekim čudom još živi i možemo da posvedočimo šta se zaista događalo, ali u prvi mah tom razgovoru sa srednjoškolcima nisam pridavao poseban značaj. Tek pola godine kasnije saznaću da sam se uključio u nešto što će me oduševiti.
Upravo tokom ovog maja slučajno sam pozvan na nekoliko međusobno nepovezanih programa u Beogradu, koji su za cilj imali borbu protiv zaborava.
PERFORMANS U TOPOVSKIM ŠUPAMA: Gabrijela Nikolić, likovna umetnica, koja je dve decenije provela u Kanadi, a sad je u Beogradu, smogla je snage da pred zidom Topovskih šupa 17. maja organizuje performans koji je nazvala “Jedan život ima 52 dana”, posvećen jevrejskim žrtvama holokausta. Možda sam isuviše konzervativan, ne bih umeo čak ni da objasnim šta se sve danas naziva performansom, svakako akciona umetnost koja prevazilazi stare forme, pa nisam do kraja shvatio simboliku dešavanja koje nam je priređeno. Učestvovao je hor “Braće Baruh”, izveo je nekoliko veoma lepih, prigodnih tačaka. Peklo je sunce, ja već dosta teško stojim na nogama, doneli su mi odnekud stolicu, bio sam jedini koji je sedeo, pa mi je bilo neprijatno. Za mene je bitno što su odavde Jevreji i Romi kao taoci odvođeni na streljanje od 22. avgusta do 12. decembra 1941. Verovatno je među njima bio i moj otac. O tome sam pre dve godine pisao u “Vremenu”, a Gabrijela Nikolić se izričito poziva baš na taj tekst kao inspiraciju i zbog mog skeptičnog pitanja da li će se iko svega toga sećati kaže: “Moj odgovor njemu je, sećaćemo se.”
Spomen-ploča na starom, oronulom zidu, koji je namerno ostavljen u tom stanju, postavljena je prilično svečano 27. januara – na Dan holokausta – 2006. godine. Parče zemlje pred njim nazvano je tada spomen-parkom. Pošto nekoliko puta nedeljno prolazim taksijem pored tog zida, mogu da posvedočim da danas o parku nema ni govora, postoji, doduše, nekakva staza do zida, ali na rubu “parka” susedi suše veš, baca se đubre – kao na mnogim drugim zelenim površinama mog Beograda – iz Tabanovačke ulice, koja jedina prolazi pored obeležja sa pločom, niko ne može da vidi da je ovde nekada nečega bilo, što bi valjalo zapamtiti, a što je trajno obeleženo. Jedan od beogradskih zaboravljenih spomenika. Niko ne zastaje da bi se obavestio o čemu je reč. Tom ulicom tutnje kamioni i automobili, pešačka staza uopšte ne postoji, pa zbog toga pešaka gotovo da i nema.
Na performans je došlo svega četrdesetak ljudi, ako se ne varam, svi isključivo iz Jevrejske opštine Beograda, nijedan predstavnik bilo koje državne ili političke institucije. Koliko sam zapazio, čak ni predstavnik Roma nije pozvan ili nije našao za shodno da se pojavi. Novinska agencija Tanjug je, kao što je red, kratkom vešću javila da se nešto zbilo. Posle toga je zavesa zaborava ponovo mogla da se spusti pred Topovske šupe.
Kada je to sve već tako, možda bi bolje bilo da ničega nema, jer upravo ta poseta mi je govorila da osim “nas” – a ko smo to “mi”? – ovo ovde nikog ne zanima.
Delta (Miškovićeva Delta) tvrdi da namerava da još ove godine počne izgradnju velikog tržnog centra na čijem ulazu bi se dostojno obeležilo šta se na istom mestu događalo 1941. godine. Projekat je izradio arhitekta iz Izraela, o čemu sam pisao u “Vremenu”. Predsednik Saveza jevrejskih opština dr Ruben Fuks rekao mi je da je bio u kontaktu sa arhitektima, da je projekat promenjen, proširen i na jednu od starih baraka, koja će biti sačuvana…
POSLEDNJE ODREDIŠTE AUŠVIC: Istorijski muzej Srbije otvorio je 15. maja izložbu “Poslednje odredište Aušvic”, koju je zajedno sa povelikim stručnim timom, koliko ja znam, inspirisao i priredio neumorni Milan Koljanin. Zaista je najzad prikupljena ona ogromna građa o najvećem logoru smrti, koja je relevantna za Srbiju i logoraše iz Srbije, filmovi, fotografije, arhivski materijal, usmena svedočanstva poslednjih živih svedoka i njihovih porodica. Na odgovarajućim panoima zabeleženo je preko 10.000 imena. Izložba je otvorena do 10. jula, predviđeno je i pet javnih tribina, na prvoj, “Svedoci Aušvica”, 21. maja učestvovao sam i ja i da odmah kažem, samo petorica nas, koji smo bili u Aušvicu, bili još smo živi i dovoljno zdravi da smo mogli da se pojavimo. Petoro od deset hiljada. Živih svedoka uskoro više neće biti.
U ime vlasti na taj razgovor nije došao niko, od političara samo Borko Stefanović iz DS-a. Prisutno je bilo tridesetak pretežno mladih ljudi, iako su pozvani na razgovor sa nama samo je jedan od njih postavio pitanje, i to o međusobnoj solidarnosti zatvorenika u Aušvicu. Nisam bio zadovoljan. Nije bilo zvučnika, ni mikrofona, koji bi se prineo publici, jedva smo se razumevali. Nismo rekli ništa novo. Pročitan je, na primer, apel bivših logoraša Aušvica iz Jugoslavije, koji je još 1991. godine upućen tadašnjim rukovodstvima zajedničke države da sačuvaju zemlju.
Dobro je što izložba naglašava koliko je Jevreja iz Bačke odvedeno i ubijeno u Aušvicu, ali isto tako da su tamo stradali i mnogi partizani i partizanke, da to nije bilo odredište samo za ubijanje Jevreja, nego je u početku bio namenjen Poljacima.
Nisam otišao obogaćen nekim vrednim iskustvom, nego opet pomalo tužan. Pomislio sam, eto, pojedinci kao Gabrijela Nikolić i Milan Koljanin bore se za uspomene, za sećanje na užase koncentracionih logora, jer nas koji smo to doživeli gotovo da više nema, slabi smo, stari, pomalo i ravnodušni, jer ništa više ne možemo da učinimo. Izlazeći na Trg Nikole Pašića bio sam uveren da tragedija logora odlazi u zaborav. I ranije sam često tvrdio da nije stvar poslednjih svedoka Vremena Zla, da li će se i kako u budućnosti pominjati zločini nacista, nego mladih, koji će urediti svoj život prema svojim idejama, a oni, razume se, gledaju u budućnost, a ne u prošlost. Ako njih bude baš briga za nas, to je njihova stvar, reč je o njihovom životu.
PRINUDA NA SEĆANJE: U Nemačkoj postoji zakonska obaveza da svaki gimnazijalac u toku svog školovanja bar jedanput organizovano mora da poseti memorijalni centar nekog bivšeg koncentracionog logora. Centralni savet Jevreja u Nemačkoj čak je zahtevao da se to proširi na sve škole, da svaki učenik posle svoje devete godine života mora sa tim da bude suočen. Dobro, reći će neko, to važi za Nemce, njihove dede i pradede su osnovali i vodili te logore, ali šta se to tiče nas u Srbiji? Na neki način isto se ovih dana pitala vodeća, desna partija Bavarske, CSU. Njena argumentacija je da baš u školama nižeg ranga od gimnazije ima mnogo stranaca i da njih ne treba prisiljavati da se suočavaju sa takvim temama, jer ih ne bi ni razumeli. Ja bih tiho dodao da su saznanja o logorima jednako zanimljiva za potomke žrtava, kao za potomke zločinaca, takođe i za sve potencijalne žrtve i dželate, a to su, nažalost, svi ljudi na svetu, kao što dešavanja na raznim meridijanima i sada dokazuju, ali ne bih zakonom nikog prisiljavao ninašta.
Martin Valzer poslednji je živi predstavnik velike četvorke pisaca koji su, po mom mišljenju, obeležili nemačku književnost druge polovine XX veka, one nove Nemačke izrasle posle rata, “nemačkog čuda”, koji su najupečatljivije pisali o njoj. U njih spadaju Hajnrih Bel (1917–1985), Zigfrid Lenc (1926–2014) i Ginter Gras (1927–2015). Ta četvorica su u svojim delima najozbiljnije obradili period koji ja nazivam Vremenom Zla. Valzer je 1998. godine dobio “nagradu za mir”, koju svake godine dodeljuje udruženje nemačkih knjižara na međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu na Majni. Zbog njegovog govora tim povodom izbio je skandal. On je, pored ostalog, izjavio:
“Nema čoveka, koga možeš shvatiti ozbiljno, nema čoveka pri čistoj svesti, koji bi mogao da pokušava da još nešto dosoli užasima u Aušvicu, ali ako mi svakoga dana mediji pod nos stavljaju tu prošlost, onda zapažam da se nešto u meni brani protiv te neprekidne prezentacije naše sramote(…) pa pokušavam da gledam u drugu stranu.” Takođe je rekao da se “…sramota instrumentalizuje u sadašnje svrhe”. Ja, bivši logoraš, razumem Valzera i slažem se s njim, ali mediji i političari u Nemačkoj su graknuli na njega da to nije bio “govor mira”. Shvatili su ga pogrešno, kao da je zahtevao da se o svemu tome više uopšte ne govori, počeli da tragaju za antisemitizmom u njegovim romanima.
I opet postavljam pitanje: šta se to tiče nas u Srbiji? Zasad nemamo problem da mladim ljudima dosađujemo pričama o nemačkim koncentracionim logorima – dosađujemo im sa drugim temama, koje možda odbacuju, jer se isuviše napadno insistira na njima – ali za mene je važno pitanje da li ćemo sa “našim” logorima u Beogradu, pre svega sa Starim sajmištem i sa Topovskim šupama, jednog dana početi da delujemo kontraproduktivno, jer će nam reći: “Mi smo treća generacija posle tih strahota, ostavite nas na miru!”
NEVIDLJIVI SPOMENICI: Tužan sam, pitam se da li treba da umuknemo, ali iznenada doživljavam preokret. Sve što sam do sada rekao, sve sumnje, zabrinutost, koja polako prelazi u ravnodušnost, odbacujem, pošto sam 19. maja u Bitef teatru posetio predstavu “Nevidljivi spomenici”.
Ne umem da odredim žanr scenskog izvođenja kome sam prisustvovao. Dok publika ulazi na prostoru pred njom nepokretno leži dvadesetak mladih, oskudno odevenih tela prebačenih jedno preko drugog u avetinjskoj polusvetlosti. Podseća na gomile mrtvih logoraša na koje su naišli oslobodioci koncentracionih logora, a izvođači, učenice i učenici Treće beogradske gimnazije, leže nepomično, stiče se utisak da i ne dišu petnaestak minuta dok se publika najzad ne razmesti. Zatim počinju monolozi, dijalozi izvođača, direktno obraćanje publici oštrim, provokativnim, zbunjujućim pitanjima, javljaju se horovi kao iz antičkih, grčkih tragedija, solo pesme, igre, povremeno gotovo ludački, neumorni, ritmički pokreti mase. Dešavanje je tako intenzivno da i publika gubi dah.
Potrebno bi bilo vremena, koliko traje sam taj lament, da bi se nabrojala sva pitanja koja se pokreću. Počinju sa deklaracijom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, pa nastavljaju sa Hitlerom i konstatacijom da ime Hitlera svi znamo, ali niko ne zna ko je sastavio tu najvažniju izjavu o ljudskim pravima, koja važi za sve nas, a ne drži je se gotovo niko. Da li se svi mi na neki način divimo Hitleru? To se pitanje postavlja tako ironično, tako cinično, da pogađa do srži. Pominje se šest miliona ubijenih u Aušvicu i otpočinje brojanje do šest miliona, kaže se koliko bi za to trebalo vremena, da bi se poludelo od samog brojanja, a kamoli od ubijanja ljudi šest miliona puta. Propituje se prošlost dedova i pradedova izvođača, negdašnjih partizana i četnika, a od tolikih samo jedna devojka kaže da može da bude ponosna na jednog svog pretka. Prolazi se kroz istoriju civilizacije i tvrdi da je to istorija holokausta, nabrajanje masovnih ubistava.
Mnogo se govori o spomenicima u Beogradu, i onih kojih nema i onih kojih ima, ali ih ne vidimo, kao što je spomenik petorici ljudi koje su Nemci obesili na uličnoj rasveti na Terazijama 17. avgusta 1941 – jednog učenika, jednog krojača, jednog obućara i dva zemljoradnika (vidi Vreme br. 1241, tekst Ivana Jevića “Terazije, 17. VIII 1941, prim.ur.). Spomenik stoji na tom mestu, samo što ne udarimo u njega, ako žurimo preko Terazija, a ne znamo zašto taj stub ovde “smeta”, za njega su znali samo lopovi, koji su ukrali bronzanu tablu sa objašnjenjem šta on znači, pa se ta ploča morala obnoviti.
GDE BI BREHT APLAUDIRAO: Izvođači, učenici gimnazije, amateri u najplemenitijem značenju te reči, govore bez patosa, kad treba ljutito, besno, kad treba cinično, intenzivno i potresno, kao solisti i kao članovi hora, koji je ovde simbol jedne nove zajednice. Po intenzitetu mene je ta predstava podsetila na izvođenje “Kose” u režiji Mire Trailović, a po strahoti iskaza na “Haleluju” Lebovića i Obrenovića, ali izvedeno tom naivnom, nevinom, strasnom energijom, po utisku nadmašuju sve što profesionalci umeju. Ne, to nije profesionalna pozorišna predstava, to je scenska pitalica i tuga bez ijedne laži. Ja mislim da bi Bertolt Breht gromoglasno aplaudirao i rekao da je to njegov najbolje shvaćeni “Fau efekt”, ali teorija dramaturgije ovde nije bitna.
Naravno da takva dela, kao što je to scensko dešavanje, ne nastaju spontano. Dugačak je spisak pokretača. Jelena i Milena Bogavac su izradile koncept, takođe odgovaraju za režiju i dramaturgiju, kompozitor originalne muzike ja Atila Antal, za scenski pokret se potpisuje Zvonimir Peranić, za koreografiju Rada Kovačević, brojni su asistenti, mentori, stručni saradnici, ali sve se na kraju svaljuje na mlada ramena dvadeset troje učenica i učenika Treće beogradske gimnazije, koji se na programu potpisuju ne samo kao izvođači, nego kao koautori.
Predstava je, kao što se kaže u programu, nastala kroz višemesečni istraživački, umetnički i edukativni proces uz podršku Instituta “Gete” iz Zagreba, Bitef teatra i beogradske Treće gimnazije. Pomoć neke ovdašnje državne institucije ili domaćih sponzora se ne pominje.
KRIK U MOJE IME: Celi naslov onog što smo videli glasi “Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna pozorišna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu”. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni na naš patriotizam, na našu prošlost, na svoje roditelje, na sebe, ali drugi utisak je suprotan i trajan, upravo time, što se o svemu tome govori tako otvoreno, sa takvom tugom, ali i žestinom, dijalektički sve se to opovrgava i ostaje nada da ta generacija otelovljena u dvadeset troje gimnazijalki i gimnazijalaca ne dozvoljava da se zaboravi užas, a istrajava na tome šta mora da bude dobro. Mora! Ne sećam se da sam ikada na sceni video toliko energije, strasti i discipline.
Ja sam imao priliku da 29. maja vidim peto izvođenje predstave čija je premijera bila 26. i 27. marta, u Beogradu ju je do sada videlo oko 800 ljudi. Mediji su objavili šta se dogodilo, ali do sada nije bilo nijedne stručne, pozorišne kritike. “Nevidljivi spomenici” su ušli u selekciju BITEF festivala u okviru BITEF Polifonije (prateći program BITEF-a), a krajem juna biće izvedena u Novom Vinodolsku u Hrvatskoj u okviru završne faze projekta “Dvostruki teret”. Taj projekat “Dvostruki teret: učenje o nacionalsocijalizmu i holokaustu u Evropi” podržava Evropska unija, kaže se da je namenjen učenicama i učenicima gimnazija iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske”. Ne znam šta drugde pripremaju, ali mislim da možemo da budemo ponosni što će to što sam video predstavljati Srbiju.
Već od sredine predstave sam se pitao kako će uspeti da se završi na dostojan i dramaturški potresan način? Kojim rečima? Nema tih reči. A onda je na kraju tih dvadesetak gimnazijalaca neartikulisano zaurlalo. Viknulo, da su mi bukvalno suze pošle na oči. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban, očajni, posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni… Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.
Hvala, deco.
