• 30 / 04 / 2012
  • 2011-10-20
  • 18:00 - 21:00
  • Kulturni centar REX, Jevrejska 16, Beograd

Projekcija filma i razgovor

„Moj otac je bio ubica“ - Ćerka šefa beogradskog Gestapoa predstavlja svoju istragu o zločinima svoga oca

Fotografije: Nikola Radić Lucati

Projekcija filma i razgovor sa Beate Niman (Beate Niemann)

Voditeljka: Rena Redle
Događaj se simultano prevodi.


U potrazi za istinom o prošlosti svog oca, Beate Niman je došla 2001. godine prvi put u Beograd. Njen otac, Bruno Zatler (Bruno Sattler), je kao šef Gestapoa u Beogradu bio direktno odgovoran za ubistva jevrejskih žena i dece iz logora na Sajmištu.
Jednogodišnju istragu o zločinima njenog oca, reditelj Joaš Tatari (Yoash Tatari) je dokumentovao pa je tako nastao film „Dobar otac - optužnica ćerke", čija je srpska premijera u četvrtak 20. oktobra 2011. godine u Kulturnom centru REX. Nakon projekcije filma, Beate Niman će govoriti o procesu kroz koji je prošla tokom svoje istrage i odgovarati na pitanja publike.
Decenijama je porodica Beate Niman smatrala da njihov otac nije kriv i da je ležao nevin u zatvoru Demokratske Republike Nemačke. Zatlerove kolege, zločinci iz rata, kao što je bio njegov direktor i šef Gestapoa cele okupirane Srbije - Emanuel Šefer (Emanuel Schäfer), boravile su kratko u zatvorima Savezne Republike Nemačke (Šefer je u zatvoru bio tri godine). Kako su njegove kolege u Zapadnoj Nemačkoj bile brzo oslobođene, smatrano je da je Zatler „nevina žrtva komunističkog nepravednog suda DDR-a" jer je tamo bio osuđen na doživotnu robiju zbog zločina u Jugoslaviji i SSSR.
U početku svog istraživanja, sa namerom da oca posthumno rehabilituje, Beate Niman je odmah nakon pada Berlinskog zida predala zahtev za pregled akata i dokumentacije kod Gauck-Behörde - institucije koja je zadužena za čuvanje akata i dokumentacije državne bezbednosti DDR-a. Ali, saznanje o jezivim zločinima koje je njen otac počinio u SSSR, Jugoslaviji i drugim okupiranim teritorijima, predstavljalo je šok za nju. Odlučila je da predstavi priču svoga oca u javnosti i krenula je u potragu za dokumentima o njegovim zločinima koji su je doveli u Beograd. Na mestu bivšeg logora, sastala se sa Ljiljanom Đorđević koja je kao logoraško dete preživela Sajmište i koja joj je ispričala svoje sećanje na odvođenje ljudi u gasne kamione „dušegupke". Ovaj dokumentarni film prikazuje ženu koja je spremna da beskompromisno predstavi očevu mračnu prošlost, ali takođe pokazuje i da njen stav nije uvek bio prihvatan sa razumevanjem. Režiser Tatari povezuje dokumentarne snimke Beatine istrage u uzbudljivu priču. Činjenica da u filmu nema spoljnog naratora ili komentatora, čini ga posebno autentičnim.
Film će biti prikazan sa engleskim i srpskim titlovima, a razgovor sa prisutnom Beate Niman će biti uz simultani prevod na srpski i na nemački jezik. Događaj je deo projekta „Poseta Starom Sajmištu. Kriterijumi i merila sjećanja“ u realizaciji Kulturnog centra REX.

Dodatne informacije dostupne su na internet sajtu: www.starosajmiste.info

Ovaj događaj je podržala Rosa Luxemburg Stiftung i Goethe Institut Beograd.


„The Good Father“ - A daughter's Indictment („Dobar otac“ – optužnica ćerke)

Godina proizvodnje: 2003, 88 minuta
Jezici: nemački / sa srpskim i engleskim titlovima
Režija: Yoash Tatari
Kamera: Thomas Giefer, Florian Giefer, Pavel Schnabel, Stefan Thiessen, Michael Schehl, Miša Milošević
Zvuk: Mario Köhler, Oliver Klein, Milan Stojanović
Urednik: Yoash Tatari
Proizvodnja: Westdeutscher Rundfunk
Ovaj film je nagrađen glavnom nagradom na New York Festivals – International TV Programs and Films


Da podsetimo:

8. decembar 1941.
Osnovan je logor na Sajmištu pod upravom Gestapoa za Srbiju i komandom oficira SS.
Posle streljanja muškaraca, prve jevrejske i romske porodice, uglavnom žene, deca i starci, odvedeni su u Jevrejski logor Zemun. Ukupno je bilo internirano oko 6400 Jevrejki i oko 600 Romkinja.

Mart 1942.
U drugoj polovini marta specijalni kamion-gasna komora marke Zaurer (Saurer), napravljen u Nemačkoj kao sredstvo za masovno ubijanje, stigao je u Beograd sa dvojicom oficira Vilhelm Gecom (Wilhelm Goetz) i Ervin Majerom (Erwin Meyer). 18. i 19. marta 1942. Nemačka policija je uhapsila sve lekare i bolesnike iz Jevrejske bolnice u ulici Visokog Stevana (danas se u toj zgradi nalazi Defektološki Fakultet, dok je pre okupacije to bila zgrada Jevrejskog ženskog društva). Uhapšeni su i osoblje i bolesnici smešteni u zgradi Jevrejskog kulturnog društva „Oneg Šabat“ u Jevrejskoj ulici 16. Od 19. do 22. marta 1942, između 700 i 800 Jevreja iz te grupe odveženo je i ubijeno u gasnom kamionu, „dušegupki“. Njihova tela su zakopana u posebno pripremljenim rakama u Jajincima.

Početak aprila–10. maj 1942.
Jevrejkama i njihovim porodicama u logoru na Sajmištu saopšteno je da će biti prebačeni u drugi logor, u Rumuniji ili Poljskoj. Rečeno im je da svoje stvari spakuju u pakete i da ih označe imenom i adresom. Svi su bili ugušeni u „dušegupki“, na putu preko pontonskog mosta kroz Beograd ka Jajincima. Tamo su njihovi leševi zakopani, zajedno s leševima drugih zatočenika. Tokom 1943–44, leševi su ekshumirani i spaljeni, da bi se uništili svi tragovi zločina.

Odgovorne osobe za uništenje Jevreja bile su: Emanuel Šefer (Emanuel Schäfer), šef svih policijskih službi u Srbiji, Bruno Zatler (Bruno Sattler), šef Gestapoa, kao i komandant Jevrejskog logora Zemun, Herbert Andorfer, sa svojim pomoćnikom Edgarom Engeom (Edgar Enge).